Znam, znam, odavno nisam pisala o Africi!

Evo, da ne bude da ne ispunjavam obećanja - baš mi je ovo današnje, tmurno vreme idelno da vas na trenutak povedem u neke lepše i sunčanije krajeve.

Vežite se, polećemo! 

Kako je moguće da na nekoj tačci planete, u nekom trenutku života, nešto nikako ne volite, a onda, promenite lokaciju i gle! Kao čarobnim štapićem, vaša omražena stvar odjednom postaje nešto što nestrpljivo iščekujete?
A baš to je bio slučaj sa mnom i javnim prevozom.

Odmah da se razumemo - po vokaciji sam pešak. Iako me muž godinama ubeđuje kao je auto mnogo korisna stvar, što mu ne osporavam, ja ipak više volim da me neko drugi vozi. I da ne razmišljam o mestu za parkiranje. Ni o punjenju rezervoara. A ne volim ni da prčkam oko motora niti da menjam gume.

Veliki broj nas dobrim delom napredujemo kroz vrćenje u raznim petljama. Tako i nazadujemo, opet dobrim delom, stagniramo, petljanje je relativno očigledno na nižem nivou pa bi ovakava tvdnja bila tautologija kad pored onih najprostijih petlji ne bi postojale i kompleksnije.

Meni kao programeru je inspiracija za post došla od mrtvih petlji u programerskom multithreadingu (učinilo mi se pre nedelju dve na blogu da je neko imao bolji srpski termin za deadlocks ali sam ga zaboravio), no u poslednjem izdanju časopisa Wired je izašao interesantan članak o blog manifestaciji rekurzivnih mreža pa otud skrenuta pažnja i prvi deo naslova. 

“You have a blog. You compose a new post. You click Publish and lean back to admire your work. Imperceptibly and all but instantaneously, your post slips into a vast and recursive network of software agents, where it is crawled, indexed, mined, scraped, republished, and propagated throughout the Web. Within minutes, if you've written about a timely and noteworthy topic, a small army of bots will get the word out to anyone remotely interested, from fellow bloggers to corporate marketers.” Ovim navodom sam iskopirao pola članka dok se ostatak, a još važnije interesantan Flash dijagram nalaze pod “The Life Cycle of a Blog Post, From Servers to Spiders to Suits — to You”.

“I encounter millions of bodies in my life; of these millions, I may desire some hundreds; but of these hundreds, I love only one.” ― Roland Barthes, A lover's discourse

Onaj trenutak kada uhvatite sebe da zurite u svoj odraz u ogledalu, možete li se prisetiti o čemu ste zapravo razmišljali? Ja sam se prisetio. Na slovenačkom se se prolaznost kaže minljivost. Mimo, imamo i mi tu reč. Uminuli, najčešće za bolove. Preminuli, najčešće za ljude. 

Još sam ti se batrgala između tuge za gradom i brige kako da se uklopim u to selo, kad stiže Boletu poziv za vojsku. Mića se baš obradovao, kaže: „Taman da završimo ove radove oko kuće i da mu opremimo radionicu, pa kad odsluži da počne k’o čovek.“ Uhhhh, a meni ne pitaj kako je to palo. S jedne strane mi teško što mi dete ide od kuće, a s druge mi laknulo. Razmišljam da mu tačno treba da se malo presabere i vidi šta će i kako dalje. Ja sam se nekako i pomirila sa ovom situacijom, ali sam čvrsto zacrtala da ću njega podržati kako god da odluči, pa ako posle vojske

SLUČAJEVI ILI TRAGEDIJE MOJIH LJUBAVI (Milena)

Dobar dan, (eh da je zaista bio dobar dan, gde bi mi samo kraj bio, ovako...!)

Ja sam Todorovic! Aleksandar Todorovic! Zapamtite to ime, i to prezime, ali ne zbog mene, nego radi vas - za svaki slucaj.

Koliko li je glava zabijenih u pesak? Ma, to je samo prvodecembarska „kontemplacija“. I mala etička vežba. 

Gde je kraj početka? Direktor bolnice u Leskovcu se oglasio saopštenjem da će biti kažnjen svako ko radi u ustanovi koju on vodi a ne obavlja posao zbog koga je tu. Mislio je naravno pre svega na izvesne lekare, za koje postoje informacije da ne žele da pruže zdravstvenu pomoć dvoma koji su bračni par i zaraženi su HIV-om. U istom paketu se provukla i vest da ti neki lekari čak ne žele da leče ni njihovu decu, koja nisu zaražena (mada u normalnim okolnostima oni ne bi smeli da se vode kao ne-zaraženi HIV-om, već kao bilo koji drugi pacijenti).  Elem, zar se to uopšte naglašava, to, da će lekar biti kažnjen ako „bira“ pacijente i neke od njih odbija da leči?  

 Slično je „zvučalo“ kad je pre neki dan Veljović, direktor policije, naglasio da će biti kažnjen ili procesuiran svaki pripadnik žandarmerije-policije koji učestvuje u kriminalnim aktivnostima. I to - zar se naglašava?

Mene sada nesto hvata neka tuga. Sentiment kakav, žudnja, čežnja, tiha patnja.

To se javi noću kada je čovek sam. I normalno je.

Meni sad ne prija samoća. Nekako su mi svi ti dani postali mrmotni. I noći su uglavnom takve, mrmotne, ali su mirne.

Mirni dani i noći u klišeu.