Uputstvo novinarima sa Zapada o tome kako da pišu o Balkanu -- gošća Bloga B92, Lily Lynch, glavna urednica magazina Balkanist: 

Photo credit: thepeaksofthebalkans.com 

Počnite sa nekim dramatičnim, nejasno opasnim prizorom. Na primer, tamo gde “okomite litice strmoglavo hitaju direktno u more”, gde zjape “vampirske čeljusti krečnjačkih vrhova”, ili gde je “lepota nadahnuta opasnošću”. Čak i u ovoj eri evro-atlanskih integracija, opisi Balkana bi još uvek trebalo da zadrže utisak teške slutnje, ili još bolje, zla. Planine regiona su “proklete”. Predeo izgleda kao da je “njegovu površinu bog izrovao sopstvenim noktima”. Njegova topografija izgleda kao “đavolja rabota”. Ili:

“Biblijska dolina suvih kostiju, možete zamisliti, leži negde između Knina i Obrovca”.

Obavezno postavite sebe, novinara sa Zapada, u sam centar priče.

Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

Одувек сам се питао шта је у главама оних вечито незадовољних којима ниједна промена на боље не треба. Да ли је та контрадикција уопште могућа или сам је ја умислио. Изгледа нисам. Опет, није то само бољка наших грађана или Балканаца, има тога свугде. Дакле, нисмо најгори, да то одмах разјаснимо, али јесмо лоши.

Ево једне бајке која нема happy-end (засад).

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po utabanom zemljanom podu, povremeno sikćući na neočekivane udarce retkog nameštaja.

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...
Srk ...
Leškarim u bazenu,pušim tompus,batler me hladi nojevim percem ( i tu ništa nije sporno )...a ja listam novine, pa tako saznajem sledeće vesti ...
Srk ...
Brat predsednika Amerike ovih dana je posetio predsednika Srbije, i u otvorenom i prijateljskom razgovoru priznao našem predsedniku da u Srbiji ima lepih žena...

Gradski čovek je biće tužno, od prirode amputirano. Danju udiše svašta i jede još sumnjivije pojave koje se lažno predstavljaju kao voće i povrće, a noću spava u buci, pod veštačkim svetlima. Ukratko, jad jedan, a možda i dva. Zato je san svakog aprirodiranog ljudskog stvora da se u nedra Majke Prirode vrati i zaspi u njenom dekolteu, uz pesmu cvrčaka i poj noćnih ptica koje ljubav ne naplaćuju.

Ima dana koji nisu dani, nego prosto bruka jedna. Čuče i čekaju da upadnu u trenutak nepažnje, gurnu nogu u vrata, uđu i ne nameravaju da odu. Prave pičvajz. Traju ne kao gladna godina, nego kao godina na dijeti, ona iz krda sedam mršavih krava sa fitnesa.

 Ovi baštovani (baštovanci, baštovančine, baštovančići ... ) umesto rekonstrukcije u formi španske serije mogli su uredno i na vreme da zalivaju tu posrnulu biljčicu ... ili da porade na pronalaženju i angažovanju baštovana koji se u biljke razume, ne mnogo, ali da svakako može uočiti na prvi pogled razliku između karanfila, lepog Jove i hrasta ...

Čak Norisa za ministra...Čak, šta više od toga nam treba...

Temeljna rekonstrukcija Vlade mora biti takva, da kad vidimo ko su kandidati za sastav nove Vlade...svi zajedno padnemo na teme, a ne na neke druge organe koje su naši ministri smestili u fotelje pa ne misle da ih pomere...Zato predlažem vladajućoj koaliciji da ozbiljno razmisli da jedno od ministarstava ponudi i Čak Norisu, koji uživa poverenje...kako kod domaće publike...tako i šire medjunarodne zajednice.A da ovaj moj predlog nije bez osnova, izdvajam sledeće podatke iz njegove biografije, koji bi mogli ići u prilog odluci da dobije neko ministarstvo...