Čitajući tekst Milana Novkovića "Evroazija" setim se pisma koje je Oldos Haksli napisao Džordžu Orvelu povodom pojavljivanja njegovog romana "1984".. To sam pismo, naime, prvi put pročitao pre gotovo godinu dana na ovom mestu , prezentovano od Danijele Nikolić, i sačuvao kao bukmark.

Sa namerom da to pismo u okviru komentara u delovima citiram na poemnutom blogu pročitah ga još jednom i odustadoh. Iz dva razloga: jedan je da bi to bio svojevrstan trol i skretanje sa osnovne linije teme. Drugi i mnogo važniji je da ovaj tekst vredi u celini predstaviti zajedno sa ilustraicijama i komentarima sa ovog mesta.

Fantastična je i zapanjujuća činjenica koliko je blistavi um pre toliko decenija našu zbilju video bolje, jasnije i preciznije od ogromne većine nas samih, zagledane u svoje pupkove i njihove rime. 

Dakle, Oldos Haksli i Džordž Orvel o svome sutra koje je naše danas.  Moći predikcije, mračnim vizijama, borbi racija i nagona:

Rajtvud, Kalifornija
21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,

Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram da Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentalno važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

Dramatične promene koje dolaze, najsnažnije posle neolitske i industrijske revolucije, će suštinski da redefinišu prirodu naših ekonomskih (i društvenih) interakcija. Transformacija će uklјučiti revolucije u biološkim, nano i digitalnim tehnologijima, zajedno sa socijalnom revolucijom koja će bitni umanjiti geografske i kulturne barijere. Ono što je razlićito je da će za razliku od prethodnih transformacija ova uklјučiti fundamentalnu promenu naših ekonomskih i društvenih odnosa.
Uobičajeno, ekonomisti smatraju da je svako homo-economicus: dakle, ponaša se u skladu

... dana sa našim Predsednikom, Tomislavom Ignjatom Nikolićem, bajčetinskim Glembajem.

Čestitam svima koji slave.

U brzom čitanju jednog članka o ključnim idejama zapadne filozofije dođem do dela gde spominju Žižekovo tamo-negde gunđanje na temu šireg i pasivnog prihvatanja poraza marksizma i kapitalizma, gde bi on prvi poraz preispitao, a drugi iskoristio.

Uopšte mi nije potrebno da idem i tražim šta je on i gde napisao - tj nisam imao vremena - da bih u toj jednog rečenici prepoznao i veliki deo svog sentimenta.

Od marksizma, preko komunizma do Zvezadnih Staza.

A kako me je komunizam doveo do zvezanih staza tu su odjednom i rituali, kojih je serija prepuna u što igri mašte, a što pokušaju da se iz tog nekog budućeg lepšeg sveta ne zatre ljudska jednačina, da ono što nam je lepo i uzbudljivo do te mere da nam dotiče efemernu egzistenciju na ritualan način -iracionalan do nivoa gde ne da se uzročno-posledične veze potpuno gube nego, u stvari, nema ni mesta gde bi se udenule - ne bude isto tako efemerna pojava čije će tragove buduće čovečanstvo samo prebirati po nepreglednom moru istorijskih zapisa. Ili će dede i babe roboti prepričavati unucima robotima.

Pa onda pročitam članak koji kaže da je nama privrženost ritualima evolutivna osobina, čak toliko jaka da ajd, za odrasle bi se reklo da se radi samo o pripadnosti grupi, i potvrdi te pripadnosti, a grupa je važna, ali kod dece, malecke, su primetili dobrim delom neobjašnjivu pristrasnost u kopiranju i izvođenju radnji i rutina koje su negde videli, a kod kojih uzročno-posledičnost njima nije jasna ili vidljiva. Rutine koje razumeju nisu toliko interesantne.

               Dakle, dvojac bez kormilara ( a bojim se i bez kompasa:(  /Objašnjenje sledi na kraju teksta. /):

               Kada nas je razmišljam angažovala da joj gostujemo na blogu, dugo smo razmišljali na koji način možemo da poboljšamo njeno blogovanje našim gostovanjem. Na kraju smo se složili da je razmišljam mnogo fina, svima poželi dobrodošlicu u svoje blogodvorište i sve tako.
               Naravno da je odmah postalo jasno da moramo da uradimo sve što je u našoj moći da unapredimo njeno blogovanje. Pre svega tako što će da zabrani pojedincima, grupama i veštačkim inteligencijama da dolaze na njen blog.

Dere se neko... Neka budala se dere. Mora biti da je budala. U stvari - dve budale, najmanje. Pročkiljim na jedno oko i pogledam na sat na kaseti koja mi je pored glave: pola šest. 

PA POLA SEDAM IM MAJKI MAJČINIH DA IM MAJKI ...

O jebem ti život i svet u kome se budale svađaju nedeljom u pola šest kad će truba tek za pola sata?! Vidim da su još neki poustajali I gledaju kroz prozor scenu koja se odigrava ispred paviljona: dvojica se, otimajući se oko nečega što ne vidim onako podignut na lakat , psuju na stranom jeziku.  
„Šta je ovo, koji im je qrac?" - pitam.
„A ništa, treba drva da se cepaju." - sležući ramenima kaže mi nepoznati, plećati momak.
„Mmmm, znam." - kažem pokrivajući se po glavi. „Niko neće... Pa i ja bih nekom jebo mater da me sad na ciču istera."

Pogleda me sa smeškom. „Ma jok  Oni se otimaju za sekiru. Slovenci." - slegne ramenima. - "Ustaju u pet da bi se domogli sekire."
Tog dana sam saznao da su nas u goste primili pripadnici odeljenja alpskih izviđača. Ili čete, možda. Nisu baš svi bili Slovenci, a samo su šestorica bilo reprezentativci u  nordijskim disciplinama. Nisam ni zano da se Jugosalvija takmiči u nordijskim disciplinama?! Čak ni da je cepanje drva zorom po ciči jedna od njih. 

 ...

"Not only is the universe stranger than we imagine, it is stranger than we can imagine. "

Ova misao, u neznatno izmjenjenim oblicima, pripisuje se  i Ser Artur Edingtonu, i Hajzenbergu i J.B.S. Haldejnu.

Lično mogu samo da dopišem jedno skromno – Saglasan!