Структуру и садржај овог света оваквог какав јесте и какав ће још дуго, дуго бити, немогуће је описати без - ", али". Кад бисмо били сасвим искрени, и према себи и према другима, ретко која реченица би могла да нам прође без ", али". Што се природних појава тиче - још и некако, што се друштвених појава тиче - скоро никако. И не треба се брецати на оне који ", али" употребљавају, већ треба пажљиво слушати све што долази после разних ", али". У једно сам сигуран (, али - ви не морате бити!), људи којима је искрено стало до ", али", који умеју да се принципијелно и истрајно придржавају ", али" би то исто урадили и кад држе пушку уперену у некога. Рекли би: ", али да ли ће смрт овога у којег сам уперио пушку имати икаквог смисла?".
Јесте да без ", али" не можемо да преиспитујемо друге, али не можемо да преиспитујемо ни саме себе, што је, мислим, много битније. Без ", али" не можемо ни да се надамо да ће метак у цеви остати у њој, неиспаљен.
Без ", али" остају нам само тачка или узвичник, тј. један свет сачињен само од много ауторитета, без могућности за суживот истих.
Јесте да је свет са ", али" некад ужасно напоран, комплексан, конфузан и неефикасан, треба живаца за свако ", али", али једино такав он заиста нуди слободу уопште, слободу избора, постојање множине и боја. И јесте да ће многи трагично страдати баш у тренутку док буду преиспитивали себе и друге почињући баш са ", али", али ће сасвим извесно страдати од неког ко је у одсудном моменту на "али" - заборавио.