Razmisljam nesto ovih dana koliko ljudi nemaju osecaj za prostor i druge ljude. Vecina hoda brzinom i zauzimanjem prostora onako kako njima odgovara.

Vozim ovih dana ozloglaseni skuter i obozavam ga, dobila sam na poklon. U toj voznji ponasam se na sledeci nacin i sta mislite da li bi to moglo da postane neko pravilo? Ako naidjem na pesaka ispred, nebitno da li je na biciklistickoj stazi u zanosu razgovora sa odsustvom svesti gde se nalazi, smanjim brzinu i ljubazno zamolim da se pomeri LEVO ili DESNO, zahvalim se i odem dalje. Zasto ovo pisem? I biciklisti i sad ovi skuterasi kojima

 Vrata kao zastita od direktnog pristupa nasem domu, cuvari mira, prepreka i poziv, odvajkada uz ljude. Granica izmedju spoljnog sveta i naseg, intimnog. Na njih se zvoni, udara zvekirom, ona se tresnu u besu. 
Ipak, najromanticnija vrata su mozda u cuvenoj izreci, kako kaze moja drugarica: "Dodje maca na vratanca". Ako ne racunamo onaj deo kada dvoje zaljubljenih zatvore vrata iza sebe.
 Mozda su odvajkada posebno uzbudljivi ti susreti jer su tacno na medji. Neko je tu, a ipak nije usao unutra u vas zasticeni svet. Tu spadaju i zapricavanja na stepenistu ako postoji

Hodali smo delom Vracara gde se ne hoda tako cesto. Posmatrali kroz kapije ona divna stara beogradska dvorista. Smejali se se nad novim zgradama cudovisnog stila i pitali se ko li tu zivi. 
Povuces me za kosu pa te jurim niz ulicu, pa ja tebe kao udarim, pa me zaboli saka na sekund. A kazes da je sramota ljubiti se na ulici.

Onda mi pokazes jedno drvo ispod koga nema nikog bas. 

To drvo je nase skloniste. 
Poljupci. 

Trenutak kad nestane buka, autoput, hiljade ljudi u zurbi, torbe, kese, oblaci, nervoza, zbrkane misli.

Sve

Dižu se Mirijevci, biće sranja.

na drugačije mišljenje

 Postavlja se pitanje - koliko je važno tačno, pravoremeno i objektivno informisanje građana o ovoj temi?