Gost koga (više) ne treba posebno predstavljati, Stjepan Mimica.

Alijansa diktature i Silicon Valley-a.

tess1

Prenosim tekst iz "Danasa" o Stanislavu Vinaveru, bez dozvole autora. Njemu se izvinjavam i zahvaljujem, a čitaočevoj pažnji sugerišem ovaj doprinos osvetljavanju Vinaverove ličnosti uz, što je još važnije, par informacija o skorašnjem izlasku njegovih sabranih dela.

Gost autor : taube (majke mi)

Uredništvu : Ukoliko planirate da me nagradite kao najplodnijeg autora u 2013. godini, jasno je da želim samo jedno? 'Nači, ništa ono sat, plaketa, 100 eur da malo izadjem, provedem se, upoznam nekoga... 

Necu mnogo da duzim vec pero prepustam Wukadinu , a vidimo se u komentarima.

NA sajtu Peščanika je poznati naučni i društveni radnik, i nama poznati bloger Milan M. Ćirković napisao edukativan i nadasve interesantan tekstić u obliku duhovitog testa - Koliko ste zaglupljeni

http://www.pescanik.net/content/view/6334/1083/

Kriterijumi su veoma strogi. Dolazim u iskušenje da s njegovim kriterijumom debatujem odmah, ali neću kvariti zadovoljstvo rešavanja testa. Pa izvolite, rešite prvo njegov

Večeras imam privilegiju da ugostim moju dragu prijateljicu Arwenna, sa kojom imam priliku da polemišem retko ali na obostrano zadovoljstvo. Prepuštam joj tastaturu:

Da li ste bolovali do sad od neke teške bolesti?

- Upitao me je lekar vidno zabrinut.

 Jedino do ljubavi

-Odgovaram kroz osmeh.

             A nije mi do šale...

Za trenutak u mislima putujem

Piše: Aleksandra Cimpl  

Bila sam u Podgorici. Tri dana. Nebo je sve vreme bilo tmurno, ne od oblaka, već od silnih požara koji su ove godine nezaustavivo napadali šume oko crnogorske prestonice. Tmurna vrućina me podseti na ljute arapske zemlje u vreme pustinjskih vetrova. Lep grad, ta Podgorica, puna duhovitih ljudi. Sve vreme sam bila nasmejana. Ipak, jedan momenat me je potpuno razoružao, razbio moj osmeh i naterao me je da se osetim neslobodno.

Olja Knežević, crnogorska književnica  imala je promociju svog  romana „Milena i druge društvene reforme“ u divnom prostoru Gradske knjižare, u centru Podgorice.

  Piše: Aleksandar Petrović 

   Ljudi odvajkada na najrazličitije načine ubijaju vreme trudeći se da ono ne ubije njih. U redovima za nove putne isprave, recimo: od ideje da, dok u pola glasa psujete administraciju, organizaciju i propise, malo poubijate okolinu i sebe pride, do ideje da ubijete samo vreme - mali je, ali značajan korak. Paradoks  (redova, a i nas u njima) je u tome  što i najduže čekanje, besplodno uglavnom, neki od nas plodonosnim umeju učiniti: ne slučajno, sasvim sam siguran, ideja za ovaj tekst  nastala je u jednom od tih redova. Autor je moj i Vaš večerašnji gost – babmilos.

  Znate li šta je jedna zemaljska godina? Za neupućene i zaboravne, to je vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko matične zvezde, Sunca. A šta je jedan dan? Naravno, vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko sopstvene ose rotacije. Ova dva pojma očigledno nemaju puno toga zajedničkog osim što su oba vremenske veličine. (Ne postoji suštinska korelacija godine i dana.) Međutim, zanimljiva je činjenica da su ta dva pojma uveliko po meri čoveka:  dan je usaglašen sa ciklusom naše radne energije, a godina sa životnim kapacitetom. Jedna godina traje 365,2422 dana. Zašto baš toliko? Nema razloga, u pitanju je slučajnost.