kada sam bila šizofreničarka

ne ne ne veruj u idole i ne gutaj Midole

            Bila sam jednom u jednoj biblioteci, možda u Narodnoj, ne sećam se, spremala sam filozofiju nauke ili logički empirizam, i dok sam čekala da naručenu knjigu iznese lift, opet sam se nekako, reklo bi se, pod uticajem nazovi sinhroniciteta, susrela sa knjigom, koja je isto čekala lift, ili u njenom slučaju tačnije, drop, koja se prosto zvala ŠIZOFRENIJA. Kaže prvi red, pamtim kao da sad čitam, tipični šizofrenik živi u svetu sumračne imaginacije, marginalizovan od strane društva, nesposoban da se uklopi u grupu, zatečen na ivici realnosti, zadovoljen prostim plutanjem u autoprojektovanom sistemu vrednosti… Podigla sam se na prste i poskočila, kao Arhimed, iz kade apsolventskog roka, i umesto EUREKA, uzviknula, TO JE TO, sada razumem (taj deo sam samo pomislila).

 Deco volite li brzu vožnju?

Pa sad da kažem iskreno, nije bila brza,ali je bila luda.

porcelan

            Kutije su pohranile ceo jedan život. Ostala je još grnčarija. Razmišlja da ne pakuje lomljive stvari, iako je ploče već spakovao. Kada sve nečujno popuca, ovde će slepci iz publike makar imati istinski audio.

zašto je kultura pogubna za pojedinca

kompleksi, agregati, sedam Snežana i patuljci

            Tek što sam završila Filozofiju i upisala master, jer ako nemaš master, kao da nisi ni studirala, bila sam se pomirila sa lošom srećom da će biti neophodno potražiti posao. Nisam imala prinudu za stalnim uposlenjem jer sam još uvek od roditelja, bolje reći majke, dobijala skromni mesečni džeparac. Ona je nekako s ponosom slala tu pomoć iako nije do kraja shvatala moju nauku, ali bilo joj je drago što, eto, makar je jedno dete uspelo u velikom gradu. Moje tri sestre se nisu preselile za mnom u Beograd, umalo ne napisah Moskvu, a i da jesu ništa se ne bi promenilo, i one su to znale. Dolazile bi ponekad s muževima, kako koja, na vikend šoping.

Unjkav glas spikera na železničkoj stanici u Beogradu objavio je da je voz iz Beograda za Bar postavljen na peronu četiri. Sudija Sreten Jović se ispravi, zagladi gustu sedu kosu i orlovskim pogledom prelete preko mase putnika. Sve se odvijalo po planu: automobil je natovaren na voz i on će istim vozom do  sutra ujutru biti u Baru. Za sada sve teče kako je predviđeno, jedino je u sebi molio Boga da u kupeu ne bude i  neko ko je pročitao njegovu knjigu o zločinima u prestonici,  i ko ima veliku želju da mu ispriča svoje rešenje zagonetke ko je ubica.

Izgleda da je Bog tada

polagano

            Hajde da, hajde da se zaljuljamo, polagano. Hajde da se uzmemo? Sve će proći, ostajemo jedno drugom, rekao je. U osvit rata zove devojku, zove je ali niko se ne javlja. Niko ne sedi pored telefona. Nešto se oseća u vazduhu, a nije zagađenje rudarske industrije. Prelistava po auto-karti, za šta će ovaj rat biti? Ispadaju prazne razglednice. Odlazi do pošte. Suprotno ustaljenom verovanju na telefonu radi dedica, koji bi trebalo da je odavno u penziji po svim paragrafima zakona za koji se izborio radnički savet ili makar u Šao-lin hramu, sa svojim sveštenicima.

zašto je kultura pogubna za pojedinca 

welcome my daughter, welcome to the machine

            Ne, to nije vredno, mi smo marginalne.

            - Gde ste bile? Nema veze, znamo gde ste bile…

            - Gubile vreme, bazale same, prešpartale Beograd…

            Istetovirala se sa osamnaest i jedan dan samo da kaznim majku.

jugoslavijatikum

            Poslednji pomen drugu Starom i drugarici Jovanki, majskoj štafeti, malom Fići, Borisu i Bati, Saveznom izvršnom veću, olimpijskom zlatu u košarci i malo manje bitnom olimpijskom zlatu u fudbalu, dvadeset devetom novembru, samitu nesvrstanih, Desanki i Miri, Jugoslovenskom Aerotransportu, Antifašističkom Frontu Žena, Titogradu, Titovim: Velenju, Velesu, Vrbasu, Drvaru, Užicu, Korenici i Mitrovici, Golom Otoku, samoupravnom socijalizmu, u svetu četvrtoj po snazi vojsci i drugovima iz Jugoslovenske Narodne Armije (i tetovažama), omladinskim radnim akcijama, himni Hej Sloveni, olimpijskom domaćinstvu, dečijim odmaralištima, roto-romanima, Miji i Čkalji, bratstvu i jedinstvu, narodima i narodnostima, Poletarcu i Muzičkom toboganu, Andriću, Krleži i Selimoviću…

zašto je kultura pogubna za pojedinca

kulturni kavez

Mislim da nas je naš kulturni algoritam strpao u kavez. Najsnažniji faktor ovog virtuelnog, a u mnogim slučajevima pride i samoinicijativnog pritvora je gubitak memorije. Uporediću vam to kroz klasnu prizmu. Lakši slučaj, klasno na višoj poziciji, prolazi kroz vrata sa rešetkama daleko od mesta na kom obitava, recimo kolski ulaz, sto metara niz dvorište, te unutar vile, svog polja bivstvovanja, nema jasnih naznaka pritvorenosti, nema podsećanja. Dok sa druge strane, teži slučaj, živi iza prozora koji gledaju na prometnu ulicu sa koje neko može lako da uskoči i odnese mu materijalne vrednosti, jedini smisao takvog života, pa teži slučaj stavlja samovoljno rešetke na takve prozore sa spoljne strane, a da zaboravi na autopritvor sa unutrašnje strane kači debele zavese i ukida sebi makar pogled na prostor neograničene, ovo treba uzeti s rezervom, slobode. Nikome ne pada na pamet da trenira sebe da obraća pažnju na obične i sporadične ispade svesti koji mu pomažu da pregura takve pritvoreničke dane i noći.

prejebi me

            Oni koji vuku konce, umrsili su. On bi rekao usrali su. Jedan od poslednjih izazova generacije, nisu savladali. Bolje da su verovali u horoskop, ređanje planeta i čuda. Da, čudo je bilo neophodno, ali tog konja je angažovao Mel Bruks. Ima ludih ali ima i luđih. Ima provokatora ali ima i nasilnika. Ima patriota ali ima i nacionalista. Jedni reže a drugi ujedaju. Kao da se takmiče ko će koga da prejebe u zlu. Istrebljenje kao uzrok. Bolje da su izvlačili slamke, pa kome zapadne manja…