Deda Mraz je pronađen u kafani Kod Radovana, dan nakon drugog dana Sv. Nikole. Bilo je već svanulo kada ga je čistačica ugledala ispod jednog od prevrnutih stolova. Nosio je svoje radno odelo i imao je veštačku bradu. Bio je izbezumljen i duševno rastrojen. Čuvar parkinga ga je odvezao u mesnu veterinarsku ambulantu, jedinu ustanovu koja je imala kakve takve veze sa medicinom. Deda Mraz je umro na bali sena u profilaktorijumu ambulante nakon dva tri sata agonije, od, kako je izrekao veterinarski tehničar, jedini u tom momentu prisutan, meningitisa.

            Naklapalo se da je Deda Mraz završio u gorepomenutoj kafani, u kojoj gazda Radovan ponosno slavi svog sveca uz još pola sela, na dan Sv. Nikole i da je, iako se cele godine, želeći da popravi svoju pojavu pred ženom, borio protiv višedecenijskog alkoholizma, ne okusivši kap alkohola, te večeri svojevoljno, ili po pričama nekih ne mnogo pouzdanih ljudi, protiv svoje volje, popio barem litar, a najverovatnije i više, Rubinovog vinjaka. Pogubni uticaj etil-alkohola posle dugotrajne apstinencije oborio je Deda Mraza pod sto i polagano ga uvodio u i izvodio iz stanja pomućene svesti. Medicinski sročeno upao je u delirium tremens iz kog ga nijedan veterinar, da je bio prisutan, ne bi mogao izvući.

Poslednja promena koja se desila na ekranu Jovaninog laptopa bilo je gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver - Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta licem kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a leđima prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodno plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare, iz kojih domaće stanovništvo vadi so, presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi poklonila u godini na izmaku. Fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji sveta, koja je drži da se ne raspadne, ponekad ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U stvarnosti, sunce je već odavno zašlo. Nadolaze najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji. Sa sedmog sprata nove korporacijske zgrade, ogrezle u providno staklo i uglačani metal, pruža se pogled na reku. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom. Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

paralelni univerzum

            Duboko, kao kanjon Tare, u paralelnom univerzumu, teško je bilo odrediti gde je prvo počelo da se osipa. Ako bi zatvorio oči i zadržao udahnuti vazduh, mogao bi da zaroni na dno Jadrana i potraži početak. Posle bi mu nedostajalo kada. Mogao bi kao poskok da đipi u Trebinje i traži tamo, ali šanse za uspeh bile bi gole kao Leotar.

Pogled na zaliv, koji se sada nije video od magle, ulivao joj je nemir. I more se nečujno i zaklonjeno ulivalo u uzani kameni tesnac. Dokle god su njene zelene oči mogle da vide, za nju je ono bilo mrtvo. Zarobljeno u sebi samom, okruživalo je Irsku još od kad je bila ostrvo leda. Ledeni vetar je šiba po obrazima, ali je nevidljiv, a kako da se sakriješ od nečega što ne vidiš. Svuda je oko tebe, možda je i u tebi samoj, mislila je. Zatvorena u svom biću, duboko u sebi, vukla je čamac po peščanoj plaži, dok konačno nije osetila vodu. Duboka hladna voda neobično je mirovala ove puste večeri. Nikoga nije bilo da je vidi. Sledećeg momenta, Mesec je prekriven oblakom koji je pronesen nebom, a more je gotovo neprimetno nabacilo čamac na svoju površinu. Navirući nemir davao joj je snagu za prvih pedeset zaveslaja, samo dok se domogla struje.

dan treći

            Spavala sam samo 5 sati. Probudila sam se čim je svanulo. Još u toku prepodneva osetila sam snažan nalet energije izazvan pojačanim lučenjem adrenalina. Mogla sam, čini mi se, da zaplešem i da ne stajem do zore. Međutim, uzbuđenje me je brzo napustilo. Do večeri sam primetila da mi se prsti na rukama i nogama ubrzano hlade i da ne mogu tako lako da ih ugrejem ni pored ćebeta i grejalice (istina je da je kasna jesen). Periferna cirkulacija je smanjena na minimum. Organizam je već shvatio da nešto nije u redu i povukao je krv iz manje bitnih delova ka vitalnim organima. Izgubila sam 0.7kg. Um se potpuno smirio. Nisam brinula velike brige. Kao da sam tek trećeg dana i psihički ušla u celu ovu priču.

Vanja je shvatala da se u snu zaista može pisati. Dovoljno je bilo vezati gumicom za kosu olovku za palac, pokazivač i srednji prst, radnja u nivou pripreme za štampu. Naravno ovu intervenciju je vredelo uraditi u budnom stanju i ruku namestiti na pisaću površinu tako da može sama da se kreće. U uho sa iste strane treba staviti slušalicu-bubicu, ali krajnje labavo, tako da ima prostora da privuče talasanje vazduha prouzrokovano kreketom docenta-žabe ali pak nedovoljno da se ti talasi provuku do ušnih koščica, nego, tako da bi mogli da se skotrljaju niz rukav na čijem dnu se nalazi pletenica prstiju i kanzaši pisaljka. Drugo uho, povezano sa mozgom - umalo ne napisah mazgom, biće da mi preti buđenje, umalo ne napisah buđanje, možda bi trebalo da odložim nastavak za neki drugi dan, neku drugu noć - trebalo bi ostaviti slobodno za auditivne nadražaje u snu. Svet koji je Vanja stvarala u snu, nije se mnogo razlikovao od onog u kom je trunula, pa opet, bio je van njenog domašaja.

 Vinsent 

            Tako sam jednom pukao od smeha kada me je jedna drugarica/bivša devojka upoznala sa Vinsentom Šojićem. Lik me je verovatno instant zamrzeo. Odličan slikar. Sin kamiondžije koji je emigrirao u Kanadu. Na pola te žurke hteo sam da odem kući.

            Poslednje tri godine živim u centru. U leto sve vrvi od turista. U zgradi je hostel. Oni tu žive nekoliko dana pa odu. Ne želim komplikacije. Nikada nikoga ne bih prebio. Dobro, sebe ponekad. Nemam što se kaže nacionalni sentiment. Ali imam sentiment.

            Hodnici odzvanjaju kao da smo u praznoj bolnici. Čujem povremeno kako ih spopadaju, sadisti prokleti. Mene nikada ne pomešaju sa strancem ali jedva čekam. Kada me ushićeno pitaju domicilni radoznalci ’Where are you from?’ spremam se da kažem: I’m from… Sick.

gošća autorka: Snežana P. Lončar

Napisat ću joj pismo kad budem daleko - misli Jona i ne čuje svoj glas koji tu misao izgovara.

Kome ćeš napisati pismo? - upita žena skrećući pogled s monitora kompjutora u koji već satima gleda i lagano tipka prstima po koljenima, djeluje bezvoljno i daleko, možda nervozno. 

Kako ću se sada izvući. Treba biti tajno, treba da dozna tek kad me ne bude više. Kako ću se sad izvući. Što god da progovorim o tome pretvorit će se u jad - misli Jona i uzmiče prema vratima. Žena ga gleda površno, pogled joj je negdje po sredini njegova lica, ali ipak s izvjesnim zanimanjem i ponavlja pitanje. Odjednom mu sinu, nesmišljeno dođe:

To je stih jedne pjesme koju sam jučer negdje čuo - govori i osjeća kako to zvuči sasvim uvjerljivo, vjeruje da je dovoljno uvjerljivo da ona ne nastavi ispitivati. Pokušavam se sjetiti melodije, ali ne ide, a pjesma mi  bi smiješna, stihovi su smiješni, a i muzika, nešto kao parodija na... - nastavlja Jona, pa zašuti na tren. Ma nevažno je, već mi, eto, pade na pamet - doda odmahujući rukom uvjerljivo nehajno i pokuša se nasmijati, ali bezuspješno. Osjeti kako mu se lice  iskrivljuje u grimasu, u neki, pomišlja, glupi, izdajnički izraz. Ali žena se malo osmjehnu i vrati pogled na monitor lapotpa ispred sebe, pa Jona odahnu, shvati da se uspio izvući i skoro da iskliznu iz sobe.

          Ustala je premorena kao i svaki drugi put od kada je ovde. U oborenom ogledalu videla je samo svoja otekla stopala. Jedna siva tigrasta mačka je otrčala pod krevet kada je ona nogama dotakla smrdljivi tepih. Koraknula je, sa velikom mukom, tri koraka do plehane sudopere. Nalaktila se i otvorila oči. Da bi pustila vodu morala je kleštima da odvrne ventil na slavini. Ručica je bila slomljena, zatrpana sudovima i praznim konzervama hrane za mačke. Kako je uronila lice u vodu skupljenu u otvorene dlanove, setila se svog prvog ronjenja u Mrtvom moru, bila je još školarac. Voda koja joj se slila niz lice i zadržala na vrhu ispucale usne bila je slana. Setila se kako ne može da se seti kada je zaspala, osim da se znojila i znojila i znojila. Klešta je spustila u malu šerpicu iz koje je poslednji put jela nešto ljudski skuvano, pre tri nedelje. Podigla je pogled i videla karton sa svežim jajima. Znači vratio se. Znači verovatno je vikend. Brže bolje je potražila tiganj u kome će ispržiti sva jaja. Bez masti. Okrenula se prema šporetu i podigla plamen. Sve je bilo gotovo za manje od tri minuta. Čučnula je ispod sudopere da uzme konzervu hrane za mačke. Jedna riđa mačka izletela je pred nju kako je otvorila vratanca. Sasula je sos iz konzerve, na kojoj je mačija glava držala riblju glavu u ustima, u jaja i promešala. Pola je sipala u onu šerpicu iz koje je klešta spustila na šporet i uzela sa poda jednu plastičnu kašiku. Okrenula se ka krevetu a 38 od rodopsina svetlucavih očiju gledalo je u nju radoznalo. Prirodnog svetla zbog nedostatka prozora nije bilo ni malo, iako je bilo blizu podneva. Ona to nije mogla znati. Samo jedna neonka treptala je iznad vrata sobice koja su bila odškrinuta.

dan deveti

            Spavala sam 5 sati. Probudila sam se sa živim sećanjima na nepravde koje su mi učinjene tokom proteklih nekoliko godina. Uhvatila me je strašna mučnina zbog toga. Fiziološka mučnina. Osetila sam kao da mi se žuč penje kroz želudac, jednjak i kako se gomila na jeziku. Nisam paničila, popila sam malo vode, ali nisam probala da sperem gorčinu, nego da je odagnam. Shvatila sam da sam sama sebi prizvala ovu muku, verovatno kao izazov i priliku da sve ono što sam vežbala, oslobađanje, puštanje niz vodu, zaboravljanje, mogu nekako i da primenim. Na kraju dana, ostalo mi je pola litre vode. Izgubila sam 0.3 kg.