Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet.

Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako

Who knows the Way?

We ionai  know the Way.

Evo jednog fragmenta nečega što se intenzivno krčka ovih dana i što će, po svemu sudeći, biti bezimeno do samog kraja kuvanja. Zapravo, ni sam ne znam, jer će taj proces potrajati... I još da znate da je svaka sličnost glavnog junaka sa piscem slučajna :)

(...) Izdavačko preduzeće na koje sam potajno računao

Usekla mi se u pamcenje ta slika
crnpurastog u belom odelu…

Od tada sam instiktivno spasavala
jednog crnpurastog,
u belom odelu,
od sebe samog,
u sred zime,
kad mu vreme nije.
Samo sto krv
nije bila njegova…

„Gde si nasla ovog?
Na Bajlonijevoj pijaci?
Na odeljenju za sir&kajmak?“
„…I jaja,“ rekoh.
Pomogla sam mu
da odleti u (sedmo) nebo,
avionom, doduse,
i da se nikad ne vrati.
Pravi Ser zna
kad vise povratka
nema.

Spasavala sam
jednog crnpurastog,

  Human stem cell-derived otic neurons repopulating the cochlea of deaf gerbils. Human cells are labelled green, and the red is a marker of neuronal differentiation. Therefore yellow cells are neurons of human origin.

valjda još otkada mi se 22-ogodišnji najstariji brat vratio se demonstracija 9. marta 1991. godine, unevši za sobom u kuću tragove pretprpljenog nasilja po svom telu i zapah suzavca koji je u meni, tada petnaestogodišnjaku, momentalno pobudio mučninu i nagon ka povraćanju, stekao sam simpatiju i naklonost ka srpskoj demokratskoj opoziciji. te nesrećne '91. mama mi nije dopustila da idem na proteste, ali već sledeće godine nije imala više kontrolu nada mnom. bio sam gimnazijalac, sa školom u centru zbivanja, upućen u sve, i  zainteresovan.... u prvoj fazi više protesta radi, a u sledećim fazama, kada se plišana revolucija pretvorila u proteste prosvetnih radnika, više izostajanja sa nastave radi i druženja sa ekipom iz drugih škola po centru, akcijama, skitanjem, duvkom, lepim devojkama iz drugih gimnazija. na nastavi je bilo ubitačno monotono: depresivni profani bez primanja, neki od njih zaluđenici koji su tovarili na svojim dvočasima komunjarsko-slobističkom političkom indoktrinacijom, podržavanjem politike rata, podržavanjem etike nasilja, odevanjem po poslednjem kriku mode predstavljenom na televizijama palma, rts, pink, i sličnima. moja simpatija za demokratsku opoziciju nije jenjavala, a društvo je bespovratno tonulo u sivilo, apatiju, dizelaj, šabanluk, devojke u kurvanje sa novopečenim bogatašima, momci u sitni kriminal (neki od njih, koji su želeli krupniji kriminal, prijavljivali su se kao dobrovoljci da idu na ratište), svi zajedno u očaj i besperspektivnost, pojedinci u teške droge...

But if my life is for rent and I don't learn to buy
Well I deserve nothing more than I get
Cos nothing I have is truly mine

Dugo me nije bilo pa malo da vas davim nekim običnim temama. Kao što ste možda uspeli da izbegnete da saznate od pre 20 dana sam vatreni biciklista. Onaj zagriženi... I nije mi prvi put. Negde 1985. sam prestao da okrećem pedale, pa sam imao neuspešan pokušaj 2000. gde me malečko sedlo ubilo direkt u prostatu level istanjio mi se glas, pa evo sad, 2015.

О роману Иследник Драгана Великића (Лагуна, Београд, 2015)

Гласови мртвих нису мртви гласови.
Иван В.Лалић

Није ли свако писање подношење извештаја? Пре свега себи? Да ли се писац увек разоткрива? Зашто неке писце волимо више него друге? У којој мери учитавамо властите предисторије, и није ли најпоузданије мерило утицаја неког писца управо степен самосаживљавања? Ово су само нека од питања са којима се пажљивији читалац суочава већ с првим страницама новог, до сада најличнијег, романа Драгана Великића.

У посети мало познатој етничкој заједници у Мађарској

Говоре или су говорили српски, хрватски и мађарски, а нису ни Срби, ни Хрвати, ни Мађари. Иако их и једни, и други, и трећи понекад својатају, они су , како сами кажу, ипак „нешто између". На питање шта то заправо значи, становници Тукуље, малог