Lutajući po internetu već deset godina našla sam svoja omiljena mesta koja ne propuštam, skoro dnevno. Neka su nestala, svako se menjalo na bolje, prateći tehnologiju ili idejom izazivajući tehnologiju.Rado odlazim na dva posebna: edge i boingboing

 Na prvom od njih postavljeno je pitanje "What are you optimistic about?" na koje odgovaraju

Foto: Mira Zdjelar

He awoke and wanted Mars. (Philip K. Dick: We Can Remember It for You Wholesale)

Mitovi počivaju na činjenici da vreme i od najvećeg očaja napravi zanimljive priče. Sa protokom godina stvari koje su nam događale poprime tu patinu mita, kao što i starost i trulost gradova deluje privlačno. Odnosimo se sa mešavinom strahopoštovanja i divljenja prema Haussmannovom Parizu i viktorijanskim kućicama na tragovima bivše Imperije između ostalog i zato što imaju tu sreću da ono što ih je proizvelo nije sada i ovde.

Isti taj fenomen postoji i na ličnom planu. Nigde nisam bio nesrećniji i utučeniji nego za svoje četiri godine u Beču, a sada kad pomislim na Beč asocijacije su mi Maroni, Glühwein, sneg u okićenom i ukrašenom decembru, krugovi tramvaja jedinice i dvojke oko Ringstrasse uz gledanje ljudi, ukrasa i istog tog snega, pogled na Hofburg kada se sa Grabena skrene na Michaelerplatz, i, možda pre nego bilo šta drugo, most preko Dunavskog kanala koji me je vodio do kraja grada u kojem sam stanovao, most zvani Aspernbrücke.

o istoriji tolerancije, ratovima i razduživanju od zločina

Crkva Snežne Gospe nalazi se na putu između Petrovaradina i Sremskih Karlovaca, na području takozvane Tekije.

Sagrađena je u slavu pobede austrijske vojske nad Turcima 1716. godine. Ranije se na istom mestu nalazila mala kapela cistercitskog reda koju su Turci srušili 1526. godine, da bi na ruševinama podigli drvenu džamiju sa minaretom i prostoriju za derviše. Zato je i nazvaše tekija (na arapskom: odmorište). Posle Karlovačkog mira 1699. godine, isusovački red na istom mestu osniva kapelu Bezgrešnog Začeća Marijina. Današnja crkva je sagrađena 1881. godine, po projektu zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea, zalaganjem opata Ilije Okrugića Sremca i dozvolom Josipa Juraja Štrosmajera.sa oltarima u katoličkoj, pravoslavnoj i protestantskoj verziji. Na zadnje kube je postavljen krst i polumesec kao znak da bogomolja pripada dvema religijama. Polumesec je položen ispod krsta, kao simbol pobede hrišćanstva nad islamom avgusta 1716. Po nekim izvorima, polumesec je i znak da se na tom mestu nekada nalazila džamija.Crkva ima dva tornja i tri zvona u jednom, a unutra se nalaze oltari za tri hrišćanske veroispovesti: katolički u pročelju, a pravoslavni i protestantski sa jedne i druge strane.Renovirana je 1976. godine.Postoji jedna zanimljiva legenda vezana za "Varadinski rat". Po njoj se na dan bitke, 5. avgusta 1716. godine, dan Snežne Gospe, digla strahovita oluja, koja je izazvala pad jutarnje temperature, pao je sneg i turska vojska se smrzla. Ovo je veoma uticalo na ishod bitke: princ Eugen Savojski je iskoristio vremensku nepogodu i po najcrnjoj noći je prišao Turcima iza leđa. U znak zahvalnosti, Snežnoj Gospi je podignuta crkva na tom mestu.(izvor:wikipedia)

Iran

-- sa Vikipedije

Baš mi je drago što nisam u Iranu, pa da ajatolah Al Hamnei ima ustavno pravo da se meša u poreski sistem, stavljajući veto na mišljenje ekonomskih eksperata u vladi...

Jedne večeri u Kišovom društvu sećaću se čitavog života. S njegove desne strane sedeo je jedan srpski filozof, a s leve jedan hrvatski pisac. Obojica su razgovarali, ali nisu uspeli da uspostave komunikaciju. Kiš ih je u jednom trenutku prekinuo i najuljudnije im rekao:
'Vi, dragi moj, vi ste idiot'; a drugome:
'Vi, dragi moj, vi ste budala'.

Zašto je (ako je) dobro biti državljanka Srbije?

Zašto je (ako je) dobro biti žena u Srbiji?

Kada istraživači javnog mnjenja pitaju žene Srbije jesu li u neravnopravnom, diskriminatorskom položaju one sa skoro 70% odgovaraju "jesmo!", kada isto pitanje pitaju muškarce oni u skoro istom procentu odogovaraju "žene neravnopravne?! ma kakvi - nisu!".

Govorite li jezikom predrasuda?

Imate li predrasude? Jeste li rob/inja stereotipa?

Na jednoj multimedijalnoj izložbi u Ženevi, umetnik je hiperrealno na jednom zidu napravio vrata na kojima je pisalo "Ovde mogu ući samo ljudi bez predrasuda".

I nema ko nije probao da uđe. Vrata su, naravno, bila nacrtana na zidu.

Nije problem kolike i kakve predrasude nosimo u sebi, problem je da li smo ih svesni i da li umemo da ih kontrolišemo.

Za sve koji ne mogu biti ovde (Hajligendam), za sve koje zvanični i veliki mediji ne obaveštavaju više.

Intervju Herberta Grönemeyera (pripremio BonnedDE)

Surabya Johnny sa lica mesta!

Izveštaj Zeke NS

Vesti BonnerDE

Fotografije obezbedila Dunjica

G8-TV povezuje grupe video-aktivista i pojedinaca koji hoće da izveštavaju o događajima u vezi sa samitom G8 u Hajligendamu.

POSLEDNJA VEST:
Hiljade demonstarnata iz raznih zemljaja pokušavale su sve vreme samita da blokiraju prilaze luksuznoj banji. Oni su se polako razišli i uklonili blokade, tvrdeći da je njihova poruka jasna.

"Dobro je što je bilo protesta, ali sada je na ljudima da ideju protesta ponesu kući. Mi kao potrošači imamo moć koju možemo da primenimo u svakodnevnom životu, a ne smemo da zaboravimo šta su ovde ovi diktatori pokušavali da odlučuju", kazao je jedan od demonstranta. 

Foto: Mira Zdjelar

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.