Da, moja najveća želja u životu jeste da pronađu lek za autizam. Autizam je stanje, a ne bolest, ali se ja ipak nadam da će jednog dana pronaći lek koji će ljudima koji žive sa autizmom da olakša to stanje. Sigurna sam da bi mnogi od njih, kada bi mogli, rekli da žele isto.

Zašto o ovom pišem? Pa, pre neki dan sam na FB okačila vest o tome kako je možda pronađen lek za autizam.  Jedna prijateljica, čiji sin takođe ima autizam, na to je rekla da joj je dosta eksperimenata sa našom decom I da misli da je sasvim u redu što su oni takvi kakvi jesu – posebni.

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

Voleo bih da imam fotelju u koju mogu da se zavalim

i pijem cele noći

Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva. 

* * *  

Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.  

Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati. 

Od najranijeg detinjstva, pa sve do studija, bila sam opsednuta Japanskom kulturom. Glavni krivac za to je moj otac, koji me je priličan broj godina vaspitavao na samurajskoj filozofiji života. Borilačke veštine nisu priličile devojčici mog izgleda, ipak neko vreme sam bila uporna. Svu obaveznu i neku manje obaveznu literaturu sam pročitala, a jednom sam dobila i keca iz srpsko-hrvatskog jezika jer sam umesto zadate lektire čitala Hagakure, Jamamota Cunetoma. Profesor Marko Paovica je rekao da to veoma ceni ali da iz pedagoških razloga mora da mi da

svi mi živimo u svetu sreće / sreće koja je opisana u knjigama
sreće koja je zapisana na divnom mekom papiru
koji čini da se cveće razigra / drveće njiše / i ljudi smeju
svaki put kad otvoriš tu knjigu / osetiš ljubav i nežnost
sigurnost i toplinu / toliko si obuzet tim malenim slovima
ona boje slike u tvojoj glavi / i kada su surove
sliku muškaraca i žene / dva različita stvorenja koja
vole jedno drugo / muškarac i žena
ali sevne ti misao / besno počinješ da grebeš
grebeš taj papir pred sobom / papir postaje

Аутор: др Џејмс Т. Веб (извор)

Према мом искуству, надарене и талентоване особе чешће погађа одређени тип депресије који се често назива езгистенцијална депресија. Иако велики губитак или најава таквог губитка може код било кога узроковати епизоду егзистенцијалне депресије пошто истиче пролазну природу живота, особе са вишим интелектуалним способностима су више склоне да искусе егзистенцијалну депресију спонтано. Понекад је ова егзистенцијална депресија уграђена у искуство позитивне дезинтеграције како је објашњава Дабровски.

Егзистенцијална депресија је депресија која се јавља када се индивидуа суочи са основним питањима постојања. Јелом описује четири таква питања (или „ултимативне бриге": смрт, слободу, изолацију и бесмисао.

Ne znam za druge gradove, ali nesto primecujem poslednjih godina u Beogradu, vise nego ikad pre. Automobili, guzve, ljudi, nervoza u vazduhu i vrlo retko da sretnem osobe  koje znam makar iz vidjenja na ulici. Sta se ovo desava? Gde su poznata lica, ko su ovi ljudi koje ne poznajem?

Beograd pocinje da mi lici na londonski tjub (metro). Ljudi okrenuti sami sebi i svom mikro svetu. Razlika je sto tamo vecinom  cute a ovi ljudi su glasni, nametljivi, nepoznati…strani  neki svet u sred sopstvenog dvorista. Kad sam poslednji put sela sa nekim negde pa ugledala poznato lice? Desava se…ali