Postoji u mom kraju jedna fraza koja se koristi u času kad neka stvar postane skroz beznadežna..Onda se kaže - "piši kući da ne kolju prase"..

Sadašnja "evropska politika Srbije" na kojoj je Tadić dobio izbore došla je do nivoa gde bi slobodno mogli upotrebiti tu frazu.

Srbiju, Tadića i Jeremića, obišli su ovih dana dva ministra najvećih država EU..Vestervele i Hejg. Nisu došli da ucenjuju nego da vide, šta to Srbija želi i to su jasno kazali. Ako Srbija stvarno želi da ide u EU onda mora da se i ponaša u skladu sa EU pravilima. Ako želi u EU ne sme imati nerešene

*
Nista od ovaca, idem kolima. Vozac mi se predstavlja kao Alij i odmah naglasava da nije Kirgiz, vec Dungan - pripadnik najvece ovdasnje etnicke manjine, poreklom iz Kine, ali islamske veroispovesti. Raduje se sto govorim ruski, jer cemo moci da pricamo.

Put je u pocetku odlican. Alij kaze da su ga pravili Kinezi, povezujuci Kinu sa Kirgizijom. Prisecam se da je jedan od mojih planova bio da predjem preko prevoja Kašgar, koji je i granicni prelaz izmedju ove dve zemlje. Ali nakon pedeset kilometara, odvajamo se na makadamski truckavi drum koji vodi na jezero Son-Kul. Veoma je

19. februar

Postavila sam video o trekinzima u Nacionalnom parku Los glaciares u Patagoniji.

Takođe, postavila sam i galerije sa najboljim fotkama sa ovih trekinga.

Prvi deo je ovde.

Drugi

Petak - 2. dan

Probudile smo se u prvo parisko jutro i pojele dinju koju smo kupile prethodnog dana. Francuske dinje su milostive prema nepcima i jeziku, i treba im dati medalju narandzastog srca. Proverila sam bila mapu prethodne veceri i Rue Montorgeuil, pesacka zona za sladokusce, je blizu; idemo da vidimo sta se moze naci. Proslo je 10 kad smo izasle. Ono sto je izgledalo juce da je posledica normalnog radnog vremena tj. zatvaranja, potvrdilo se izjutra kao ono sto svi, ali bukvalno svi kazu o Parizu: u avgustu je pola grada zatvoreno jer Parizani idu na zasluzeni odmor. Reci da smo bile razocarane je pogresno.

 

Iz raznoraznih razloga, stvorila se potreba da nakon otprilike godinu dana, putujem u Zagreb. Tokom poslednje tri godine, dosta vremena sam boravio u Hrvatskoj radeći na filmu koji je konačno priveden kraju i sada je bilo neophodno da kao scenarista, asistent režije, pa čak i glumac, odgledam završnu verziju po ko zna koji put premontiranog filma. Bilo kako bilo, film je završen. I baš kada je završen, nekome je palo na pamet da ukine vize, problem koji nas je proždirao tokom tri godine muka.

Trebalo mi je malo vremena da se skrasim i smestim da bih nastavio sa pisanjem.

 

Dakle, slecem na Sri Lanku. Kisa, tmurno, ali palme svuda gde se pogled prostire. Na ljude sam se vec navikao, pun ih je avion, ali sta ce biti kada izadjem iz aviona, u sred dzungle, kao da Mogli ceka iza palminog drveta zajedno sa Bagirom. Ipak ih nema, samo ljudi, ali niski,

U ponedeljak, 9.januara, smo u Ambasadi "zvanično" pozdravili novu, olimpijsku, 2012. godinu i istovremeno obeležili 200 dana do početka Olimpijskih igara u Londonu.

Zajedno sa prijateljima iz naših partnerskih organizacija, Žarkom Paspaljem, potpredsednikom Olimpijskog komiteta Srbije, i Zoranom Mićovićem, predsednikom Paraolimpijskog komiteta Srbije, podigao sam zastavu Igara na jarbol ispred zgrade Ambasade. Na simboličan način smo pokazali da delimo velika očekivanja od godine koja je pred nama.

 

 Bezbroj knjiga je napisano i jos se pise na temu  americkog imperijalizma , a u kontekstu konceptualne  razlike sa republikanskim uredjenjem.

I ondda sam naisao na citat Elbridg Jerry/a,  jednog od potpisnika americke deklaracije o nezavisnosti.

"Standing army is like standing penis; an excellent assurance of domestic tranquility but danger temptation to foreign adventure.

Jerry  Elbridge 1744-1814

 Nekad kratki citati govore mnogo bolje od opsirnih knjiga.

Malezija je zemlja raznolikosti, ali isto tako i zemlja transformacije. Pocevsi od menjanja imidza same zemlje u novu i modernu Azijsku zemlju, pa sve do samih ljudi na ulicama gradova sirom zapadnog poluostrva. Ono sto mene potpuno fascinira su ipak ljudi i kako oni cine da se za mene obicne stvari i predmeti tako lako transformisu i poprime sasvim novu dimenziju koriscenja.

Uzmimo npr. najobicniji motor. Skoro svugde na svetu bi ljudi pomislili da je to vozilo za jednu ili dve osobe. Svugde osim u Aziji. Posto je ovde biti bez prevoza kao smrtna presuda, tako ni ne cudi da se svako sluzi na koji god nacin moze da se preveze od tacke A do tacke B. To sam poceo da primecujem tek kada sam krenuo da vozim motor. Nema sta nisam usput sretao. Najzanimljivije mi je svakako kada se nalazim iza motora i vidim dve kacige a osam nogu! Sve dok ih ne prestignem i dalje ne znam tacno koliko se osoba nalazi na sedistu. Najcesca situacija je da cela porodica, u to ukljucujem muza, zenu i minimum dvoje dece, a cesto i troje, sedi na jednom sedistu motora koji je inace za dve osobe, jel'? I to kojim redosledom? Prvo malo dete ispred oca, taman da mu ne zaklanja pogled, pa izmedju oca i majke okrenuto ka nazad sedi jos jedno dete, a ako dece ima vise onda ih majka drzi u narucju. Odatle tolike nogice sa strane. Eto nacina da se motor transformise u luksuznu limunzinu.

¡Hola :)

Večeras letim za Barselonu, a za četiri dana započinjem pešačenje na Putu za Santjago (Camino de Santiago). Mnogi koji me prate pitali su me za detalje o tom hodočašću i humanitarnoj akciji koja će se odvijati uporedo. Pošto ne stižem da pojedinačno odgovorim na sva ta pitanja, objedinila sam ih u ovoj objavi i odgovorila na njih.

Zašto idem peške, a ne biciklom kao uvek do sada:
- Pre dve godine dijagnostikovana mi je diskus hernija. Nekoliko meseci nisam mogla da sednem na bicikl, ali mi je hodanje prijalo. Vrlo brzo nakon povrede