Na 42. ulici u Njujorku, nedaleko od blistavog i naelektrisanog Tajms Skvera, nalazi se izdavacka kuca 'Conde Nast' koja je vlasnik popularnog Americkog casopisa 'Wired'. Taj casopis na neki nacin lici na stampanu verziju Tajms Skvera - pun je jarkih boja, interesantnih reklama, najnovijih vesti, i modernog dizajna.

 Pre par meseci, 'Wired' je analizirao neocekivani uspeh clanaka koji su bazirani na Top 5 listama. Nema veze o cemu se zapravo u tim listama radi, tvrdio je Wired, vec je u pitanju ljudska psiha,

O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.

Ostavite neki komentar, znači :)

 

*

Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na jug, bojler je privilegija mahom zapadnjačkih žitelja. Pa iako su ovde tropske temperature, nije baš uvek ugodno polivati se ledenom vodom.

Kada presečemo startnu liniju prve trke Svetskog prvenstva u jedrenju u olimpijskoj klasi Zvezda (Star) vrućina će da bude nepodnošljiva. Srpski tim će 16. januara da se suoči sa elitom svetskog olimpijskog jedrenja. Ono što je počelo pričom u leto 2009. godine sada je realnost. Znamo da će da boli, da će da bude brutalno vruće i teško. Ipak, mislim da nema boljeg mesta na svetu za mene u ovom trenutku.

 

Neki za jedrenje kažu da je to kao kada stojiš obučen pod hladnim tušem i cepaš novčanice od 100 dolara. To je baš tako izgledalo kada nam je na Otvorenom

Tako blizu a tako daleko

25. avgust

Dokopali smo se Rumunije i, premda sam sada u komsiluku, dalje sam od kuce nego kad sam krenula iz Bratislave.

Prvi utisak -- hm. Pa, sve deluje tako poznato, vec vidjeno i nekako "nase". Recimo, internet-kafe iz kog ovo pisem. Podseca na Srbiju pre deset godina jer u kafeu apsolutno nista ne radi: kompjuter ne moze da prepozna nijedan drajv, internet jedva otvara Google (pokusaj otvaranja Gmaila je uzaludna misija), a svi programi rade tako sto se kompjuter prvo zabaguje, onda ga resetujemo, pa Jovo-nanovo dok ne proradi.

Rec-dve o planovima: nameravamo da po rumunskim Karpatima i Transilvaniji pedalamo mesec dana i naparvimo oko 1.500 km. Sa dosadasnjih 1.500 to ce biti lepa brojka, mada brojevi uopste nisu vazni. Vazna je avntura, vazno je da sam na putu vise od mesec dana i da se sve bolje osecam u kozi vagabunda. Dokle cu stici, ko zna.

 

Ko o čemu, kurva o skraćenju :)

 

Šta ću, danima sam već “opsjednut“ razmišljanjima o ... you know, pa osjećam potrebu da ista sa nekim podjelim. A blog mi se čini pravim mjestom za tu vrstu autoterapije.

Hi, i am docsumann, and i am dmted!

Hi, docs.

*

Rusko pogranično mesto Kjahta izdiglo se na brdu koje mi je za sutradan (ostaviću to za ujutru, naravno)  obećavalo dug i mukotrpan uspon. A negde usred tog brda, dominantna sa koje god strane da se gleda, ustoličila se crkva. Pravoslavna. Plava kao nebo nad Mongolijom a i ovim delom Rusije.

 

Dugo nisam bila u gradu Tunisu. Zaželela sam se njegove beline, kuća sa ravnim krovovima, medine i suka, Bardo muzeja i mozaika, prizivanja mujezina na jutarnju molitvu sa Ben Ali džamije u Kartagini, brick a l'oeuf (recept dole). I stvorila se nova prilika. 

Mada je  pet godina od moje poslednje posete, grad je za neprepoznati. Nove četvrti, ulice uredne, a drvoredi po najboljem francuskom hortikulturnom uzusu dobro oblikovanih i potkresanih krošnji. Nove vile, blisteći bele petospratnice gradjene u arapskom stilu sa portalima, ovalnim prozorima, balkončićima

Kako mine zima i kontinentalni ljudski stvorovi počnu da se razgolićuju na prvim slutnjama sunca, u njima se javlja potreba za slanom vodom širih razmera. U to ime već sa prvim visibabama galopiraju u hramove turističkih ponuda ili sami počinju sebi da traže mesta putem internetske tehnike i tehnologije.

Uzev u obzir da profesionalno nebrojeno mnogo puta dočekujem i ispraćam srpske državljane u i iz Izraela, i da mi je prelazak granica Države Izraela u opisu radnog mesta, privukla mi je pažnju ova vest te je prenosim u celini (u slučaju da linkovi odu "Bogu na istinu" ;) ) -

Preko polovine stanovništva Najrobija živi u siromašnim četvrtima, grupisanim pre svega na severoistoku i jugoistoku grada. Nastala su intenzivnim doseljavanjem stanovništva iz ruralnih delova zemlje. Slivaju se kolone sirotinje u prestonicu očekujući da će tu naći život bolji od bede koja ih je pritisla. Kada se vidi i zna sva strahota življenja u ovim ubogim kućercima, može se zamisliti kakva ih je tek muka oterala iz njihovog rodnog kraja.