Ја бих да подсетим на један текст од пре 25 година...

 

da se ne učlanim, da ne budem član sa sve članskom kartom, nisam više član ni biblioteke, ono: Uđem, sednem, poručim, pojedem, popijem a iz džepa od košulje mi viri članska karta biblioteke, drug ČLAN jebote! Daklem, mogu li ja da ostanem nestranačka ličnost, kako se to mazno odomaćilo a da sve svoje mentalnofizičke sposobnosti upotrebim da, kad god se pojavi, ispili, ugleda svetlost dana... neki predlog koji je u korist ovog napaćenoglupavog naroda, se on i otelotvori, da bude zakonima potvrđen i uređen?

Nasmejaćete se, kako ćeš, na koji način,

Zlo fašizma pobeđeno je u jednom času i taj čas zaista treba slaviti, obeležavati. 

 

Ali u Srbiji baš i nema mesta potpunom slavlju, jer tog časa nastaje nova nesreća, koja se samo krije iza one prethodne nesreće. Komunisti nisu bili antifašisti, već samo komunisti, kojima je demagogija o antifašizmu bila dobrodošla da učvrste svoju poziciju u javnosti, odnosno da izvedu društveni prevrat, što im je bio jedini cilj, u ratu i nakon njega. Za taj cilj su komunisti bili spremni na sve, u šta su pored ostalog uključeni saradnja sa fašistima, prizivanje i radosno dočekivanje rata u kome strada preko milion i po žrtava samo dve decenije nakon biloškog sakaćenja srpske nacije u Prvom ratu, zatim desetine hiljada pobijenih građana po okončanju samog rata ... 

 

Predsednica sindikata "Nezavisnost" u JP "Pošta Srbije", gospodja Snežana Marković, govori o bedno plaćenim radnicama i radnicima ovog inače profitabilnog preduzeća, koje čak 70% svoje godišnje dobiti uplaćuje u budžet Republike Srbije. Glavni zahtev štrajka je hitno poboljšanje materijalnog položaja i nastavak pregovora sa Vladom

Na spoljašnjem planu Dizraeli je „tvrdi legitimista" pronalazeći jedan od prvih državničkih uzora u grofu Meternihu, kome će se približiti kada se ovaj nakon revolucije iz 1848. godine zadesi u političkom izbeglištvu u Engleskoj, vodeći sa njim duge političke razgovore. Kasnije će ga u međusobnoj korespodenciji nazivati „svojim učiteljem", nazivajući ga otvoreno u javnosti „najvećim državnikom našeg doba."

sa neprijatnim političkim protivnikom

Staro je pravilo da nema i da nikada nije ni bilo heroja bez dostojnog suparnika. U stvari, heroja verovatno nikada ne bi ni bilo da se pre njih nisu pojavljivale raznorazne nemani i ale, koje su izazivale sudbinu, ali i heroje da im izađu na crtu. Sad, izgleda da i u politici, kao i u bajkama, junaci i aždaje na određeni način ipak neretko i idu zajedno, opravdavajući međusobno postojanje, a, opet, i hraneći javno mnjenje suprotstavljenim stavovima, na kojima svako od njih može da poentira u očima svojih birača.

U Dizraelijevom ranom, nezavisnom, „radikalskom" periodu, će već biti vidljivi obrisi principa „torijevske demokratije", odnosno „konzervativizma jedne nacije", koji će mu kasnije postati udarnim političkim idejama, koje će ga učiniti ostvarenim državnikom. On, neminovno svestan demokratskog doba koje ima nasupiti upravo u obliku „demokratske nacije", kao nezavisni radikal poziva torijevce da prihvate demokratiju i da se ujedine sa radikalima u novu „nacionalnu stranku" kako bi se zajednički suprostavili vigovskoj liberalnoj oligarhiji koja je u to vreme bila glavni nosilac industrijske revolucije. U ovo vreme on mašta o jednoj novoj „narodnoj stranci" koja bi povezala zemljoposedničku aristokratiju sa moralistički i radikalistički intoniranim građanstvom, kao i sa siromašnijim slojevima, nudeći viziju koja je upravo bila potrebna vremenu - viziju zrele devetaestovekovne nacije unutar koje bi bili ujedinjeni svi slojevi i koja bi mogla da pozove na odgovornost one koji mešetare na njen račun.

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da