Част ми је што сам у прилици да објавим занимљив чланак нашег блогоколеге Шмуа, одраније познатог читаоцима овдашњим. :)  

https://www.youtube.com/watch?v=2booy9cMBE0

Slučaj Jovović. Nazivanje ulice po njemu. Slučaj Srbija. Jedni su ekstremno odobrili, povučeni strašću, a bez ikakve svesti o proširenim značenjima takvog akta, dok su drugi isto to ekstremno osudili, vođeni ledenom intelektualštinom i uz nimalo iskazanog sluha za "duševni motiv" u slučajevima odmazde zbog nekog neizrecivo gnusnog postupanja, u slučajevima koji se ne mogu matematički oivičiti naučničko-istoričarskim modelima, niti pojednostavljenim nvovskim principijelnostima. Ni jedan ekstremizam nije dobar. Ni ovaj ostrašćeni, ni ovaj ledeni. Kod oba je svest sužena. Ne

 

 

... а ја више не знам како се те улице зову.

 

Gost autor teksta koji sledi je simpatična foka shmoo

 

Мој матори се родио давне 1926. у Добрачиној улици, која на сву срећу није мењала своје име јер се стари и богати Добрача није замерио

Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

Protesti su opozicija režimu. Svako neslaganje sa radom režima jeste opozicija režimu. Ovih dana imamo proteste, prvo jednokratne studentske, a sada šire, građanske proteste, višednevne, i to ne samo u prestonici, nego i u još nekoliko većih gradova. Šta u tom smislu najviše odgovara režimu? Najviše mu odgovara da protesti ostanu samo energija. Dakle energija koja je tu s razlogom (delom je i režim toga svestan), ali energija koja sa aspekta režima treba da bude neartikulisana, kako bi se istrošila u raznim pravcima, faktički u prazno.

 

Već godinama sportski novinar Milojko Pantić, kao penzioner, svojim odrešitim i angažovanim javnim nastupima osvetljava najmračnije stranice naše svakidašnjice.

Njegovo najnovije odricanje od fudbalskog kluba „Crvena zvezda", zbog nesportskog i anticivilizacijskog proglašenja jednog osudjenog ratnog zločinca za počasnog člana ovog kluba, potkrepljeno je visokomoralnom i humanom argumentacijom, koju najbolje ilustruje rečenica: „...Bivša gospodo Džajiću