Danas, deset godina posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti, odnosi i pozicije u našem društvu nisu jasni ni definisani. Na sve strane su iznuđene okolnosti i tzv. politička realnost s kojom niko normalan ne može da se pomiri. Zajedno su i dželati i žrtve. Nisu neosnovane pomisli da bi Milošević, da je kojim slučajem živ, verovatno na neki način ponovo participirao u vlasti. Zbog takvog nelogičnog i zbunjujućeg stanja stvari, mnogo ljudi nezadovoljno živi, teško podnosi loše ekonomske prilike, gubi veru u pozitivne društvene promene i progresivno se razočarava u demokratiju za koju su se borili i koju simboliše 5. oktobar. Pri tome, demokratija u Srbiji se još uvek nije dovoljno „zapatila", vrlo je krhka i nestabilna.

Kao jedan od razloga zbog kojih je zatražio smenu pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića, povodom njegovih spiskova nacionalno-nepodobnih umetnika u tekstu "Vreme je za kulturni ustanak", predsednik Demokratske stranke Boris Tadić naveo je i da je "Kolarević za vreme Slobodana Miloševića bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima".

Takva argumentacija je tačna, ali je licemerna i nema nikakvu efektivnu vrednost kada dolazi iz usta Borisa Tadića, jer njemu, dok je do juče bio alfa i omega tzv. demokratske vlasti, nije smetalo da se miri, ljubi i najbliže sarađuje sa najodgovornijim delatnicima zločinačke propagande mašinerije diktatora Slobodana Miloševića.

novi novi EDIT: Dačić: Potrebna ravnoteža straha
23 novembar 2011. | 10:29 | Izvor: B92 "Srbija ne sme da kaže da neće da ratuje za Kosovo", rekao je ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije Ivica Dačić
Pitam se da li je moguće da se ljudi ne sećaju da su ovaj film, sa identičnim scenarijem, istim glumcima i poznatim zapletom i krajem, gledali ne tako davno i ne mogu da verujem da će opet biti iznenađeni kada se ispostavi da je baštovan ubica!!! 

prethodni EDIT: shvatam, ipak je ovo prava pesma za današnji trenutak, znam koliko vam je svima teško i zašto je nastupila ANESTEZIJA...Nešto mi poznata priča, nije prvi put... Samo se pitam dokle više...

prvi EDIT: Vidim da je kiselo na petnaestogodišnjicu studentskog i građanskog protesta, kojim je izvojevana prva pobeda protiv Miloševićevog režima i što bi trebalo da bude jedna od pozitivnih tekovina današnjeg "novog društva i novog sistema vrednosti". Šta je po sredi? Razočaranje ili je nastupilo naknadno osećanje poraza? Da li se ćuti iz zadovoljstva ili zbog sramote? Zbog koga, čega i zašto se devedesete, sa svojim najružnijim pojavnostima, vraćaju u galopu, dok se baba (opet) češlja?  

Nije me bilo neko vreme ali strpljen i spašen sada sam u prilici da najavim skorašnje lepe događaje koji će se iz patriotsko-ekonomskih razloga upriličiti i na srpskom tržištu!

Nema više razloga za paniku, stižu novi i lepi proizvodi koji omogućavaju da konzument, po svom izboru, u sebi uvek ima dovoljno ljubavi i/ili mira ali i mržnje i/ili rata.

Prenosim tekst Zorana Panovića, gl. urednika dnevnog lista Danas. Podsetio me je da je prošlo petnaest godina od kada sam sa grupom Magnet izveo Rekvijem za Srbiju i od kada je počeo da izlazi Danas. Tekst je na mene ostavio snažan utisak.

Lajbah u Pionirskom parku

Priča je indikativna i poučna. Pojavila se u Danasu 17. juna daleke 1997. Samo osam dana od prvog broja našeg lista. Dakle, 16. juna 1997, oko 5. časova ujutro u Beograd je stigla još jedna grupa Srba s Kosova. Uglavnom se radilo o ljudima iz Istoka koji su činili i prvu grupu, što je više dana već protestovala u Pionirskom parku zbog brutalnog izbacivanja iz stanova namenjenih povratnicima na Kosovo.

Te dve grupe nešto se nisu podnosile, iako su ljudi imali iste probleme. Pristigli Srbi su se uputili u Saveznu vladu, ali su već tada znali da se radi o uzaludnoj proceduri koju su već prošli.

Višednevni protest pod vedrim nebom dobio je, međutim, nesvakidašnju podršku. Alternativna umetnička grupa „Magnet" izvela je tačno u podne u Pionirskom parku performans pod nazivom „Rekvijem za Srbiju".

Kažu da su oglasi dragoceno svedočanstvo vremena, a sudeći po ovom oglasu za prodaju glasa na izborima - zaista jesu.

GOST AUTOR: Jovan Despotović

Nije trebalo dugo čekati, a to se moglo i ranije očekivati, da vlast iz devedesetih godina, a danas deo aktuelne koalicione družine, pokaže pravo - jedino istinito, lice. Oni bi opet da ratuju, da za početak uteruju strah susedima i pokazuju obest da bi na kraju, sa lisicama na rukama bili isporučivani u Hag. Sad, što su oni takvi, nimalo čudno, ali zar je Tadić "oslepeo od vlasti" toliko da se pravi da ne primećuje kako mu kopaju jamu u koju će ga gurnuti, ili je zaista ne vidi!? Generalno gledajući, vidim dva bitna odgovora (među mnogima).

Svi koji su protiv dolaska radikala na vlast i koji žele demokratsku budućnost Srbije treba da izađu na Trg Republike u četvrtak na završnu konvenciju Borisa Tadića!

Ponesite budilnike, sirene, pištaljke, sve što može da probudi Srbiju. Pokažimo da nas ima više i da pobeđujemo mrak bez obzira na razlike među nama.

Krenimo u šetnju, i po kiši ako bude padala, da poručimo građanima da svojim glasom ne smeju da dozvole povampirenom vremenu ponovni dolazak na vlast. Ne izaći na izbore ili glasati za Nikolića je isto što i glasati za Miloševića i Šešelja.

DA SE NIKADA VIŠE NE PONOVE DEVEDESETE!

Srbijo na noge! Ko je protiv dolaska radikala na vlast taj će doći na Trg, ko nije neka mu je na čast i savest.

Ovaj razgovor sa samim sobom je nastao kao spontana reakcija na izraženu želju uvažene osobe da, u skladu sa raspoloživim vremenom i inspiracijom, napišem tekst za blog.

Šta misliš?
- Trenutno ništa. Baš ništa.

O čemu bi mogao da misliš, ako bih te zamolio?
- O raznim stvarima, kao i o tome zašto, recimo, puno svega i svačega nazivamo stvarima. Evo, sada sam rekao da bih mogao da mislim o raznim stvarima, iz čega valjda proizilazi da su stvari i nematerijalne prirode, jer mi se čini da kao i mnogi drugi ljudi i ja najčešće kažem »razne stvari«, a mislim na nešto što, po definiciji, nije stvar. Međutim, ne mora da znači da je pogrešno ako se misli da su »stvari«, u stvari i emocije, prijateljstvo, posao, rodbina i slično. Očigledno je da mnogi ljudi imaju takav odnos do svega. Eto, mogao bih na primer da mislim o tome ali nešto me mrzi ili jednostavno nemam motiv.