Pošto u subotu odlazim a imam neko posuđe koje sam kupila zbog boravka ovde, na FB grupi za hanojske ekspate oglasila sam selidbenu rasprodaju. I, javi se jedan mladić da kupi rice cooker – to je za ovaj deo sveta verovatno najgenijalniji izum 20. veka.

Dolazi jutros fin momak oko 35 godina. I onako usput, dok testiramo kuvalo, pita me šta sam radila u Hanoju. U jednoj rečenici kažem mu da putujem biciklom godinama a ovde sam pravila pauzu da bih napisala novu knjigu. To izaziva već očekivano oduševljenje. Zatim i ja njega upitam isto – šta radi ovde.

„Predajem engleski. Došao sam pre godinu dana kada se moj otac ubio, a ja sam prsao: ostavio sam posao u korporaciji i napustio ženu. Hteo sam sve da promenim, da radim nešto korisno i plemenito. Moj otac je bio vijetnamski veteran i zato sam izabrao da dođem ovde da pokušam da popravim ono što je on uradio. On je bio artiljerac i nikad nije imao sukob prsa u prsa, ali na svim fotografijama koje je čuvao bile su stotine mrtvih Vijetnamaca po tlu, svi pokošeni. Znaš da je ubijeno preko tri miliona ljudi, od kojih je preko dva miliona civila? Poginulo je oko pedeset hiljada američkih vojnika. Ali istina je da ih je mnogo više nastradalo kasnije, najviše zbog samoubistava.“

Pogleda uprtog  negde između koša i odbrambenog igrača koji ga čeka u odbrambenom stavu, rašinerih ruku, dok u reketu sevaju laktovi u borbi za prostor, naizgled ležerno tapše loptom negde u visini desnog kuka. Najednom, zamahuje čitavim telom kao da će loptu baciti negde desno, preko tribina, dok mu pogled fiksira neku tačku negde dole, u visini nečijih patika, iskoračije levom nogom i celo telo okreće u pravcu bacanja, slika se zamrzava, svi zastaju i gledaju imaginarnu putanju lopte - negde desno, možda van terena. U tom zamrznutom trenutku sledi sasvim neočekivan pas o zemlju, negde levo, kroz sredinu reketa i šumu nogu. Lopta udara u pod i zamrznuti kadar kreće, ovaj put ubrzano. Niotkud, utrčava igrač, po levom boku, lopta mu sama ulazi u ruke, skače i …. i veša se o obruč uz ovacije čitave hale. 

Да, драги блогери, једна лепа традиција се наставља и овај пут. Удруженим снагама колега блогера uros_vozdovac, а_jovicic, и моје маленкости имаћемо и овај пут Велику предизборну анкету!
Ко жели да прескочи увод и одмах обави своју „блогерску дужност" може да кликне на линк испод

ЛИНК>>>>ВЕЛИКА ПРЕДИЗБОРНА АНКЕТА<<<<ЛИНК

          Svako može da uradi sve. Nije bitno ko si, odakle si i kakve su tvoje fizičke sposobnosti. To je jedna od glavnih poruka u ovom, za mene čudesnom video spotu.

       Viktorija Modesta je nova pop zvezda. O njoj se već neko vreme piše i priča. Ona izaziva čuđenje, divljenje, strah, nelagodu.

Maks Veber, jedan od najčuvenijih sociologa, definisao je državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja". Veber je preko noći postao popularan u političkoj eliti Srbije i naši političari novoga doba se često pozivaju na njegove uvide, jednako kao što su se „starovremenski" političari u doba komunizma pozivali na Marksa. Kako ne bismo sa Veberom prošli kao sa Marksom, od koga smo uzeli ono što nam je odgovaralo (teza o diktaturi proletarijata), a odbacili ono što nam nije odgovaralo (teza o emancipaciji društva i pojedinaca), valja da Vebera pročitamo ozbiljno, kada nam je, eto, on, trenutni ideološki uzor. A Veberova glavna teza je pre svega ona o državi kao „monopolu na legitimnu upotrebu nasilja", a svi ostali „protenstantizmi" su tek meko tkivo njegove teorije. To praktično znači da za Vebera samo i isključivo država može da koristi fizičku silu na legitiman način, a da bilo kome drugome nije dozvoljeno kamenčić da baci na drugoga čoveka sopstvenom (samo)voljom. Jer je takvo nasilje nelegitimno i, shodno tome, mora biti od strane države sankcionisano.

Zamislite ovako: sedite u svom dvorištu, pijete kafu i ćaskate sa komšijama i onda toliko jeziv smrad koji se širi naseljem - po ko zna koji put za više od deceniju - učini da se pokupite unutra, zatvorite prozore i zaboravite da imate dvorište jer ionako ne možete da ga koristite.
Da, bilo bi to ok da je samo jednom. Desi se. No, kada je smrad višegodišnji, čak višedecenijski i gotovo svakodnevan, onda uradite ono što su uradili ljudi iz jednog zrenjaninskog naselja, njih nekolicina: ustanete od stola, uzmete svoje smeće iz kante i odete da ga ‘itnete preko ograde kafilerije. Vi nama vaše, mi vama naše.

Ima tako nekih ljudi koji ti se nekad pojave u životu, sasvim slučajno, pa se onda, opet, izgube iz njega, sasvim slučajno, pa se opet pojave, štonobi babe rekle "iznebuha" al' u pravom trenutku.

E, upravo mi se to dogodilo ovih dana. 

Oni koji me prate na FB i Tw znaju da sam, ničim izazvana, zaglavila na operaciji na VMA i da sam danas, hvala na pitanju, došla kući. Ali, ono što nisam pisala, a i sad ću ostaviti ime osobe "tajno", jeste da mi je jedan bivši kolega dva puta spasao galvu - baš vezano za tu operaciju.

Daklem, znam čoveka još iz vremena kad smo zajedno počinjali u Radiju. Radili par godina zajedno, onda se rasuli na različite programe, sretali se povremeno na hodinuku, pozdravljali, ponekad popili kafu u klubu i toliko...

22. jun

Prvi dan zime na Južnoj hemisferi. U čileanskoj Patagoniji, temperatura +1°C i uglavnom sunčano - idealno za višečasovno pešačenje po okolini. I za nekoliko novih fotografija.

Osim neosporne lepote, ovde su svaki pejsaž i svaka scena puni neke skrivene dramatike. Ne znam objašnjenje, ali dopada mi se. 

 THE STONE ROSES WILL RELEASE A NEW SINGLE TONIGHT AT 8PM

Gradovi su poput ljudi. Funkcionišu, manje-više, na isti način, svi imaju sličan sadržaj, ljude, zgrade, puteve, parkove, reke, ali ipak svaki grad je poseban za sebe i potpuno različit od ostalih.

Beograd sam, čini mi se, najviše voleo kada bih se u njega vraćao. Nije bitno odakle, bilo da se radi o povratku s godišnjeg odmora, iz posete rođacima u unutrašnjosti ili iz inostranstva. Uvek sam otvorenih usta posmatrao valovit i nepregledan grad koji blešti u svojoj svetlosti. Posebno pamtim prizor sa svojih povrataka od rođaka, kada sam još bio dečak. Išli bismo Obrenovačkim