- 2
- даље
- даље
- треф
- идем
- идем
- контра
- ре
- суб
- морт

well, that escalated quickly

vucic je skorije pominjao kako je neki americki investitor kome je svastika ministar u vladi srbije hteo da reketira srbiju a da on to nije dao.

svastika je kori, sestra joj je lidija a investicija je oko nekih vetroparkova po vojvodini gde se prvo daju pa oduzimaju dozvole.

juce je javnost obavestena da je procureo snimak razgovora  izmedju lidije i bojana (novi lik u sapunici a u stvari je predsednik opozicione stranke (u republici) i na vlasti u vojvodini gde se ona zalila kako joj je kum premijera srbije trazio 2 miliona eura u gotovini da dobije te dozvole.

 malopre

Jedna od prijemčivijih poliičkih parola je da su monopoli nedopustivi. Ali, ne znam kako da vam kažem, i ovaj politički poklič, ma koliko slatko zvučala deli sudbinu većine svojih sestara - parola: nema mnogo veze sa istinom. Monopoli nisu zabranjeni. Monopol, tj dominantni položaj, je, naprotiv, prirodni cilj svakog subjekta. Svakom je cilj preuzeti sve veći i veći deo tržišta, biti jači od konkurencije. Problem dakle nije osvajanje dominantnog položaja (dok god se pozicije zadobijaju legalnim načinima), problem je kada se osvojeni dominantni položaj zloupotrebljava. To ne samo da je problem, to je i protivzakonito.

Tviter pulsira, Fejsbuk se talasa, Blic, Alo, Telegraf, Istok, Amitz, Tanja, Dragana, Trivit, izginuše u borbi, a mi ni reč.

Dobro bre, je l' smo najgori?

Pre nego što par desetina nas podeli Nobelovu nagradu za mir povrh ekskvizitne geo-političke analize, i nadasve kreativnih rešenja za planetu Zemlju, i šire, ovde na Blogu B92, Penzin Magazin nas podseća da je danas "Svetski dan siromaštva - Apsolutno siromaštvo pogađa 628.000 Srba" (italic, bold, i mnogo veći font) (International Day for the Eradication of Poverty, pa bi, možda, i kod nas trebalo ubaciti reč "iskoreniti" u naziv, iako se razumemo, naši smo (ovo mi je iskreno veselo, tj ne šalim se na račun Emsiemsija, ali ću ga jednog dana ipak pitati zašto mu je em na kvadrat).

Iako (i ova reč je potrebna da bi uz pomoć refleksije sekla preko naše svakodnevne važnosti, žurbe i površno-neinteligentnog, prigušenointeligentnog u politički korektnijem maniru, challenged, shvatanja prostor-vremena u kom smo se zadesili) je osnivač, co-osnivač, ili diskretan, ozbiljan, dobronameran i pametan promoter ovog magazina, tj iako je on još mlad i fiziološki, očigledno, tj nisam ga upoznao uživo, al šišti mu testosteron na sve pore i rupice, reklo bi se po gvozdenom pogledu i ko strela držanju na fotkama po Internet prostorima, i iako je on B92 bloger i autor, a ovaj blog je poznat po višim, supra-tematskim nivoima svesti i ekpertize, dok je Penzin za starije ljude, iako su se ovi "iako" sjatili u ovoj mojoj maloj rečenici, od Penzina se može svašta naučiti.

"Odvažni mladić na letećem trapezu", mnogo sam voleo tu knjigu... A Sarojan je bio u Beogradu 1978? 79? Možda početkom 80...Potpisivao je knjige u knjižari kod Ive, u Cetinjskoj. A ja nisam otišao, ne znam zašto. I danas mi žao...

Ima u "Zovem se Aram" jedna priča o klincu koga ujak vodi da beru lubenice, u Fresnu, Kalifornija. i testira ga: "Znaš li da kuvaš pirinač?"

Dugo se osećalo kako se valja iza brda. Međutim, Evropa, bogata, razmažena i prezazuzeta porodičnim trzavicama, našla se zatečena kad su joj preko granica provalile stotine hiljada izbeglica islamske veroispovesti, dakle, stranih državljana po definiciji teških za asimilaciju.

Različite zemlje Unije različito su reagovale. Bilo je okretanja glave. Izmišljen je termin “migranti” ne bi li se opravdala sopstvena bezosećajnost. EU je s početka bila toliko dezorijentisana da čak ni međusobno nisu bili solidarni, kako bi se čovek inače nadao. Svako se snalazio kako je

u poslednje vreme sam postao totalno opsednut akusticnim zvukom koji dolazi iz razlicitih instrumenata iz ove porodice. Martin, Gibson, Taylor ...

Da li je neko ikada pomirisao dobru staru akusticnu gitaru? Mmmm, moglo bi vino da se kiseli unutra.

Država koja drži samo do prigodničarske, revijalne kulture - a ne one koja postavlja (neprijatna) pitanja ili stvara nove vrednosti - jeste država koja se kulture plaši. Zazire od nje... Kad kažem "država", nažalost, mislim na vlast koja se po pravilu ne obraća eliti - već uvek teži tome da se dopadne proseku ili onome što je ispod njega...

 Kada je bio potreban državi Srbiji i njenoj politici (šta god to značilo) na KiM Oliver Ivanović je bio uz tu politiku (ma koliko ista bila konfuzna i neučinkovita), otuda je licemerje zvanične Srbije koja je danas potpuno imuna ili nemušto angažovana oko njegove sudbine više nego loša poruka svima koji na istom tom Kosovu i danas, uprkos realnosti, još uvek veruju u Srbiju.

Zvanična Srbija otuda bi odmah morala da insistira da se, ukoliko za to postoje dokazi, protiv Olivera Ivanovića pokrene istraga - u suprotnom Srbija bi morala zahtevati da hrabar i pošten čovek Ivanović bude pušten da se brani sa slobode.

Nakon promocija u Puli i Zagrebu, novu knjigu filmskih priča ’’Filmus’" ( Službeni glasnik,2015) uz ekskluzivnu jednodnevnu izložbu kolaža i polaroida iz ’’Filmusa’’, predstaviće u utorak, 22. decembra od 19 h u UK Parobrod, Slobodan Šijan. Osim autora antologijskih filmova ’’Ko to tamo peva’’ i ’’Maratonci trče počasni krug’’ koji su formirali čitave generacije u regionu, o ovoj već nagrađenoj knjizi za dizajn ( priznanje ’’Bogdan Kršić’’) govoriće Milan Vlajčić, filmski kritičar i esejista, Gojko Tešić, urednik izdanja i Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, uz moderiranje Katarine Lazić urednice u Parobrodu.

Problemi farbologije jajčanog poštovanja velike, vavilonske boginje Ištar, usvojena opšte radosti radi od strane hrišćanstva, bili su mnogo manji u dobra stara vremena. Uzmimo na primer moju baba Daru, prema kojoj se petak, a naročito veliki, mogao i zatvorenih očiju napipati na godišnjem kalendaru.

U slučaju da nismo sami u svemiru, oni koji budu svratili ili zalutali kod nas ostaće u rebusu pred nerešivom zagonetkom – kako su toliki ratovi galopirali našom planetom, vođeni većinski od strane muškog roda? Kako je moguće da su toliki muškarci uspeli da izginu od hladnog i toplog oružja, kad im je prehlada sve vreme visila nad glavom? Kako su uspeli da se izbore sa kijavicom koja, u mirnodopskim uslovima, ugrožava opstanak tog senzibilnog pola?

Nije samo to što je Bo ženskog roda. Ni to što sam ja iste polne pripadnosti. Ne. Radi se o preživljenom i doživljenom, o decenijskom iskustvu. Opšte je poznato da svaki, pa i najmanji, potres zdravlja muške osobe izaziva tektonske drhtaje širom planete. Ukoliko ipak dođe do najgoreg – viroze ili prehlade, Majka Zemlja prestaje da se vrti oko sebe, staje i zabrinuto se naginje nad slinavog bolesnika, brižno osluškujući njegov slabašni kašalj.

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik 

ОПШТА ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА наслов је прве збирке приповедака Хорхе Луис Борхеса, објављене још далеке 1935. године, онда када нико није ни помишљао да ће под тај наслов моћи да се сврста читав двадесети век. Па ни сам Борхес. Сићушни део света који представља ова књига, записао је он у Прологу издању од 1954. године, део је празнине која је суштина света.

U doba kraljeva, podaniku se govorilo: Nekad si bio podanik Kralja A, sada je Kralj A mrtav i - gle čuda! – ti si podanik Kralja B. Onda je stigla demokratija, pa je podaniku ponuđen izbor: Da li ti (kolektivno) želiš da nad tobom vlada Građanin A ili Građanin B?

Običan čovek rado bi rekao: Ponešto od A i ponešto od B, a u drugim prilikama ni A ni B već nešto sasvim drugačije. Država odmahuje glavom. Moraš izabrati, kaže država: A ili B.

Kao što bi u doba kraljeva naivno bilo misliti da će kraljev sin prvenac biti najsposbniji za vladanje, tako je i u našem dobu naivno misliti da će demokratski izabran vladar ujedno biti i najsposbniji.