Licemerje (hypocrisy) je jedna od najčešćih "pojava" u ljudskoj komunikaciji o čijim mnogobrojnim negativnim svojstvima će se skoro svi brzo složiti, o čijoj nepoželjnosti će skoro svi brzo glasati ZA, o čijim štetnim posledicama će skoro svi brzo imati sijaset "primera iz života", a zatim mirno nastaviti da je primenjuju u sopstvenom ponašanju, ne videvši u tome ama baš ništa čudno.

To je takozvana "dvostruka licemerska petlja" u ljudskom ponašanju.

I kad osuđujemo licemerje, dajemo sebi za pravo da budemo - licemerni.

"Go figure", rekli bi mnogi, hajde razumi ljudsko ponašanje, ako možeš.

Ljudi su ponekad istovremeno potpuno nerazumna, a divna i zato potpuno šašava bića, rekla bih ja.

Tekst Ivana Medenice u današnjem kulturnom dodatku Politike (http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Hladna-trajna.sr.html) bavi se duhom palanke i njegovim uticajima, iz ugla pozorišnog kritičara. Pominjem ga, ne samo zato što se temom bavi na intrigantan način, već pre svega zato što mi se čini da nam je, ovakvim opalančenim i destruktivnim neznalicama, potrebna značajna revitalizacija i reafirmacija kritičkog poimanja stvarnosti i rekritičnost u odnosu na sve ”što sanjamo

Te godine kada je izašao ovaj video klip, puštale smo ga sto puta dnevno i isto toliko puta se smejale. Moja drugarica i ja. Mislim da od tada ovu pesmu nikada nisam čula celu. Uvek ovu kratku "alien" verziju. A tako sam se i osećala. Možda nijedan video nisam pogledala toliko puta kao ovaj. Jer, tih godina, bilo je baš puno razloga za "preživljavanje". I, naravno, za smeh.

Večeras pozovem svoju drugaricu, kažem joj da sam ponovo gledala klip, obe prasnemo u smeh. Kad, iz tog smeha, uz evociranje poneke uspomene, ona kaže:

- A onda je došla ta 2001.

U trenutku nisam shvatila na šta misli.

- Kakve sad veze ima 2001?

- Pa sećaš se, oformila se i prva demokratska Vlada.

- Da, dugo očekivana. Ali što si se toga sada setila? Mislim, kakve veze ima?

- Pa zbog žurki.

- Žurki?

- Tvojih žurki, plavušo - kaže ona, toliko ozbiljna da se na trenutak osetih krivom što sam ih pravila.

(Hvala Ivana23)

Eksperiment u blogovanju

(Čovek sedi, prekrštenih nogu, na sredini bine. Oponaša pušenje džointa i dodavanja nevidljivom kompanjonu.)

To je kao kada drvo padne u šumi - razumeš šta hoću da kažem, čoveče? To je ono kao kada svi sve znaju, onda i sve ne znači

U Felinijevom filmu "Amarcord" pojavljuje se u više navrata jedan tajanstveni lik, čija je uloga u ovom filmu o prošlosti ...nekako ... felinijevska, da tako kažem. To je, naime, onaj vozač motocikla, pomalo sličan provincijskom Betmenu-entuzijasti, koji povremeno na motoru prohuji kroz kadar niotkuda, velikom brzinom okrene par krugova na gradskom trgu, i ponovo nestane u nepoznatom pravcu. Nikada nisam sasvim dokučio pravi smisao tog lika - on je kao

Na blogu nas ima raznih. Da je to dobro prilazem ovaj klip...

Ovo treba videti kao primer muzickog blogovanja. Ja blog B92 dozivljavam tako - blogging for change.

Nema editovanja, nema banovanja, a opet radi (u ovom muzickom blogu). Uzivajte ako imate 5 minuta vremena na raspolaganju (treba biti strpljiv i odgledati ceo klip). Lepse cete se osecati po ovom lepom prolecnom danu.

Playing For Change | Song Around The World "Stand By Me" from Concord Music Group on

Kada se povede reč o još nerešenim problemima u fizici, ljudi najčešće pominju nekompletnost našeg razumevanja elementarnih čestica, prirodu gravitacije i nesimetriju materije i antimaterije, brzinu širenja svemira i ulogu tamne materije, usmerenost strelice vremena, itd. Ukratko, govori se o fenomenima koji se dešavaju na ekstremno malim ili ekstremno velikim rastojanjima, fenomenima koje obično proučavaju kvantna mehanika

 Pre nego što klipani koji vladaju ovom zemljom uterujući strah u kosti svemu što je u njoj normalno i moralno krenu da ordiniraju i po kućama ― bilo bi krajnje vreme da, umesto novih saopštenja, razmislite o preuzimanju odgovornosti za stanje normalnosti u srpskom društvu i već koliko sutra po hitnom postupku podnesete Inicijativu za diskvalifikaciju reprezentacije Srbije iz kvalifikacija za EURO 2012. 

 Svaka drugačija reakcija značila bi produžetak agonije i priznanje institucionalne nemoći društva ― odnosno kapitulaciju države pred organizovanim kvazipatriotskim grupama koje po ko zna koji put pokazuju onaj stepen drskosti koji jeste srazmerno proporcionalan nemoći države da se njihovog divljanja samozaštiti.  

Predsedništvu Liberalno demokratske partije

Simina 41, Beograd

 Pogromaška atmosfera i horsko pevanje koje prati istupanje Vesne Pešić iz poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije ukazuje na mnogo širi problem ovdašnjih tzv. političkih elita. Reč je, naime, o pomanjkanju talenta da se politički problemi, razmimoilaženja ili drugačija mišljenja ne pretvore u patetične operete ― u kojima se svi koji se drznu da misle ili govore drugačije od zvaničnih partijskih stavova i dogmi odmah ne svrstaju u red izdajnika, plaćenika i ostalih kvislinga. Snagom verbalne vatre kao i kalibrom korišćene municije sam povod reakcije gospođe Pešić u međuvremenu prilično je banalizovan. Suština priče je da ideja o nepogrešivosti vođe još jednom pokazuje svoje mračno naličje. Nevešto sročena kanibalska metafora na kraju je rezultirala novim dokazom po društvo pogubne teze o ovdašnjoj političkoj sceni kao blatnjavoj kaljuzi u kojoj ljudi sa ličnim kredibilitetom naprosto nisu poželjni.

Premijer Đinđić je još 2003. godine insistirao na tome da je krajnje vreme za sasvim otvorenu raspravu o statusu Kosova, da Srbija treba da zahteva ono što joj je garantovano Rezolucijom 1244, kao i vraćanje dela bezbednosnih snaga Srbije i pravo vraćanja prognanih i proteranih, piše nekadašnji slovenački ambasador u Beogradu Borut Šuklje u svojoj analizi za slovenački list Finance. U analizi se podseća da je tada Đinđić tražio internacionalizaciju problema Kosova, ali i podelu teritorije, u slučaju jednostranog proglašenja, kao i međunarodne garancije za Srbe koji žive u albanskom delu

»Gospođo Greganović, božeštavamje, siđite s plafona...«

odklim

»Gospođo Greganović, to su nam glanc nove plafonske ploče, povredićete ih noktima, 'ajte siđite nećemo vam ništa...«

odklim

»Gospođo Greganović, vi'te što imam sedativčić...jak k'o grom...«

mahanje repom

»Gospođo Greganović, eto...samo polako...pazite na luster...takooo...evo, sedite...mali, ali jak, samo za vas...nećete ništa osetiti...«

Jeste, lagala sam. Onomad. Komšiju Julija. I poverovao mi je. Fildžan okruglih očiju, srozanih soknica i zelenih kolena, koje je povremeno češao sveže oribanim rukama. Sa osmehom deficitarnim zubima i punim poverenja, trogodišnji Julij je obema rukama prihvatio moju laž u formi šarene kese. Doduše i da se nisam potrudila da mu složim priču o zeki koji je baš kod nas ostavio kesu punu čokolade za njega, dobrog Julija, grešni komšija bi bez truna ustezanja prihvatio naramak sjajnih jaja, još sjajnijih pilića i zečeva sa osmehom serijskih ubica. Da ne govorim o automobilčićima-čokoladicama. Julij je tu noć, verovatno sanjao karijesne snove i komšinicu sa velikim ušima i malim repom kako poskakuje pred njegovim vratima.