Nikada nisam vole da kupujem. Ni onda kada sam bio mlađi i lepši, a kamoli sada. Jedini izlozi u gradu pred kojima sam zastajao bili su oni sa knjigama.  Garderobu sam zanavljao na vrlo jednostavan i efikasan način. Prošetam stotinak metara od kancelarije ili stana, bilo levo ili desno, uđem u prvu robnu kuću, «Beograd», «Beko» ili «Kluz», pa pravo na odeljenje muške konfekcije. Priznajem, prodavačice nisu bile mnogo zainteresovane za nas kupce, ali meni to nije smetalo. Izaberem šta mi treba, pronađem prodavačicu i tražim veličinu 104. Uvek su imali. Obično to što odaberem i ne isprobam. Šta imam da isprobavam – građen sam po YUS-u,  YUS se čvrsto držao svojih standarda, a ja godinama nisam menjao obim struka, težinu i visinu. Bez obzira šta i koliko sam kupovao, nikada na kupovinu nisam potrošio više od sat vremena. Tako je to bilo nekada, u onom starom Beogradu, glavnom gradu propale nam socijalističke Jugoslavije.

Juče sam videla devojčicu od desetak godina kako u samoposluzi plaća pelinkovac i dve kutije cigareta. Tati, kaže. I Jelena Krajšić mi je pričala kako se pre neki dan svađala sa prodavačicom u komšijskom mini marketu zbog iste stvari. Maloletnike uveče u gradu apsolutno niko ne legitimiše kada kupuju alkohol za šankom. Gost je gost, važno je napraviti što veći promet. Promili nisu važni, važni su procenti.

Danas sam se vraćala sa posla zavezanih ramena u čvor, kapaka muljavih, otekla od neke teskobe, pa se nešto mislila, i mislila, i mislila. Ali, čak mi je i tako mute  zvučalo bedno i prosto, toliko da nisam sama sebi htela da postavim pitanje: Vlasto, kada si poslednji put imala osećaj da ideš negde potpuno slobodna? Od patetike mi se digao želudac, ali sam ga vratila nazad, obećala mu špagete sa puno parmezana i nastavila tlačenje sopstvene persone. Da li moraš da radiš? Ono, baš moraš? I baš ovo? A šta bi ti? I baš ovde? A gde bi ti?

Moj tata je obožavao

 

Oduvek me oduševljavalo kada u američkim filmovima, čija se radnja dešava u vreme  božićnih praznika, vidim one gužve na okićenim ulicama, osvetljenu svaku grančicu na drvoredu u ulici. Pred kućom parkirane velike saonice upregnute u par irvasa. Svetlećih. Deda mrazovi na sve strane, ljudi ruku punih poklona, krljaju se u prodavnicama, nasmejani, Jingle bells, jingle bells, Jingle all the way, pahulje 

 

Imam drugaricu nevernicu, Draganu. Nikada ne izlazi na izbore. Toliko me, kaže, nerviraju političari i muka mi je i gade mi se, da ne mogu, ne mogu...

Teška argumentacijska artiljerija.

 

Srem se deli na vinski i svinjski. U prvom prave dobra vina, a u drugom dobre gude. Ali, očigledno čvsta granica ne postoji, bar ne u mom slučaju. U selu Susek, koje se nalazi u svinjskom Sremu, a u koji redovno kod prijatelja idemo na vikendicu, nisam videla puno loze, ali sam srela puno svinja. Susek jeste smešten uz Dunav, i zadnje bašte već leže na obroncima Fruške Gore, ali sa druge strane puta, pa sve do Dunava, prostrla se velika lesna zaravan, idealna za ispašu životinja. Kućica je smeštena u šumi, na par desetina metara od Dunavca i par stotina metara od

Te večeri je televizija za koju sam u to vreme radila slavila rođendan. Sve je bilo komi fo, mada osenčeno po mom ukusu: mračan novosadski klub „NS time", sa čijeg plafona visi MIG 21, na zidu jugoslovenska ikonografija, relativno dobra muzika, dobra ekipa, besplatna cuga.

Ja se doterala, između suknje i cipela stavila poduže parče nogu (u smislu jako kratke suknje, ne mene dugonoge) i stala na štikle. Čista eksluziva.

Valjda sam sve spakovala. Nemojte me mrzeti, ne idem na more... And we're rolling, rolling, rolling on the river. Listen to the story...

Muškarci sa sitnom đecom već otišli, a nas dve radile, pa im se pridružujemo ujutru. Plan je da se na plaži toliko raširimo da ne može niko drugi da pristane. Znam da zvučim kao kada neki rimski vojskovođa, pripremajući taktiku napada na Asterixovo selo kaže:"Plan je sledeći: ulazimo u selo, osvajamo ga, izlazimo iz sela", ali i moja veština ratovanja za sopstvenu plažu jednostavna je i efikasna.

O svemu treba razmišljati.

Kada sam prvi put ozbiljnije iščitavala ono što je Neill pisao, pomislila sam da je sve to lepo: sloboda, uvažavanje, ljubav... ali, da li to „radi na terenu"?

Rešivši da dokažem da su to samo lepe ideje, većinu kojih je u praksi nemoguće primeniti, krenuh u potragu za Neill-om u sebi.

„You may love the idea

O

the round
little man we
loved so isn't

no!w

ili ti: njihove ruke su male 2

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Napisah prvo komentar na zekinom Blogu pa mi pade na pamet da tema ipak zasluzuje ceo Blog. Iako se slazem za zekinim protestom protiv odrzavanja skupa FESTIVALA MADJARSKIH FASISTA u Kanjizi ne slazem se sa optuzbama i kritikama upucenim na racun srpskih vlasti od strane autora i nekih komentatora. I mislim da sprske vlasti zbog diplomatskih i medjudrzavnih razloga nisu u situaciji da zabrane taj skup. Ali ne mislim ni da bi trebale da cute ... bar neku izjavu a mozda i protest

Sećanje je redundantno; ono ponavlja znakove kako bi grad mogao početi da postoji. (Italo Calvino: Nevidljivi gradovi)

Za doživljaj grada koji može pretendovati na bilo kakvu objektivnost potrebno je da se u njemu provede određeno vreme, po mogućstvu u svojstvu stanovnika. Koliko je to vreme, zavisi od posmatrača, grada i okolnosti, ali je sasvim sigurno nešto što se ne može ostvariti preko noći. Meni je u pravilu prva godina u većini gradova u kojima sam boravio prolazila u privikavanju, pokušavanju da se snađem, pronalaženju koordinata u kojima sam hteo da mi se život odvija, i tek kasnije mogao sam da uživam u novoj sredini sa izvesnim poznavanjem i razumevanjem, na onaj način koji to čine ljudi kojima sredina nije nova.

Upravo zbog svega ovog uvek su mi bila zanimljiva jednodnevna putovanja, blic avanture sa gradovima koje ne poznajem i možda nikada neću upoznati, prvi utisci koji su pogrešni ali i jaki, često neizbrisivi, prvi dodiri sa nepoznatim, intenzivni, jer znamo da je vremena malo a naš mozak želi da smesti novo u neke okvire, u neku mentalno-emotivnu fioku iz koje ćemo kasnije moći da vadimo preeksponirane sličice i prepričavamo ih sebi i svetu.

Igrom slučaja pre nekoliko dana imao sam prilike da sa jednom poznanicom razmenjujem utiske o našim skorašnjim jednodnevnim posetama Kišinjevu (koji se u moldavskom originalu zove Chişinău). Ja sam se, naime, iz Kišinjeva vratio prijatno iznenađen, a ona mi je, pre nego što sam bilo šta u tom smislu stigao da izustim, rekla: „Strašno! Baš mi je žao ljudi koji žive tamo. Kakvo mučenje!" Prvo sam hteo da se pobunim protiv ovakve, iz moje perspektive iskrivljene, interpretacije, da bih gotovo u istom trenutku shvatio do koje mere su naša mišljenja, oba formirana na osnovu jednodnevnih iskustava, jednako proizvoljna, i mnogo više projekcija nas samih i naših sistema vrednosti nego bilo kakvog objektivnog doživljaja stvarnosti koja se zove Kišinjev.