гост аутор: omega 68

Док је негде сасвим нормално и политички коректно да стрељате течу који вас је устоличио на владарском трону, код мене у селу кажу:,,Ко не јебе течу, нек му га одсечу'', што уопште није далеко од памети ако изузмемо језичку нетачност у служби римовања. Јер, увек мора да постоји дежурни кривац и жртвени јарац па макар то био теткин муж или баш због тога.

Чиме се све служио СНС у овој кампањи. Боље рећи, чиме није. Само, једно им треба признати, а то је да су тактички и методолошки све добро одрадили. И одмах на старту

Bebe i poslanici ...
Da je naša demokratija još u povoju, pokazuje i najnovije istraživanje na slučajnom uzorku, koje dokazuje da izmedju beba i poslanika postoji dosta sličnosti...ali i po neka razlika...
Ono što odmah pada u oči je to...da se rodjenju bebe najviše raduju roditelji i rodbina...dok se kod onoga ko je postao poslanik osim bliže i dalje familije...podjednako

"Мислим да сам у сваком одговору био учтив и пристојан, али довољно оштар да одговорим на таблоидизацију, најбруталнију могућу, једног тужног и тешког догађаја."

Таблоидизација је свеприсутна, то се тешко да оспорити али оно што је уочљиво а што се спином замагљује јесте да је таблоидизација изворно присутна у сфери спасавања. 

Истовремени излазак из стана је хаотична ситуација и када немамо госта, немамо пуне руке разних потрепштина без којих је немогуће организовати дечији рођендан. Потребна су бар 2 сета гардеробе јер сем елегантних слика биће потребно и мало потрчати бос по песку јер такви су услови. Имајућу у виду да Алцхајмер више није потпуни

"John Pilger's work has been a beacon of light in often dark times. The realities he has brought to light have been a revelation, over and over again, and his courage and insight a constant inspiration." - Noam Chomsky

Voliš Amere, ne voliš Amere, voliš Ruse, ne voliš Ruse, .... nema problema, info maloprodaja sa jedne strane, i alternativni mediji, uglavnom, sa druge, umeju danas da zadovolje sve ukuse.

Uzimam prvo malu priču sa Wiki stranice o Džonu, australijsko-britanskom novinaru koji je dva puta proglašen za najboljeg novinara u Velikoj Britaniji, i prepričavam.

„Na kraju posete Americi grupa ruskih novinara, još za vreme hladnog rata, je rekla: ... neverovatno je, i mi smo iznenađeni posle čitanja svih vaših novina i gledanja TVa, kako po svim važnim temema vaši mediji imaju skoro identična mišljenja. Da bismo dobili isti rezultat u našoj zemlji mi moramo da stavljamo ljude u zatvore, da ih mučimo. U čemu je tajna, kako to uspevate?..."

Slika 1. Srđan Šaper i ja idemo Bulevarom Revolucije. Pevušimo melodiju jedne nove pesme. "Isus je naš maj", je deo teksta pesme od koga u tom trenutku imamo samo to i još par reči. Na isti način nastala je i "Zašto su danas devojke ljute", godinu i nešto ranije. Samo, tada smo hodali od Slavije ka Kalemegdanu. Problem je kako onemogućiti da se pesma nastala u hodu zaboravi. Predložim da odemo kod Ljudmile Bećković na Konjarnik. Ona ima klavir, zna note i zapisaće nam. To i uradimo iste večeri. Ljudmila nam zapiše. Još uvek imam negde taj komad hartije. Tako nastane prva od pesama s ploče "Odbrana i poslednji dani".

Kada eliminišeš nemoguće, sve što preostane, ma kako  neverovatno bilo, mora biti istina – (Šerlok Holms – The sign of four)

Detektor za neutrine SuperKamiokande u Japanu

Ove godine je Nobelova nagrada iz fizike dodeljena Takaaki Kajiti i Arturu B. McDonaldu “za otkriće neutrino oscilacija, koje je pokazalo da neutrini imaju masu”.

Da je Srbija devojka, sreću bi joj kvarila dečija kolica. I biciklići, triciklići. Jer – šta ima devojka kolica da ima. Jeste da je bela kuga, kao i da se svi protiv nje deklarativno bore i pozivaju na rađanje beba, ali to ne treba u praksi toliko ozbiljno shvatati. Zato što bebe, sitna i krupna deca, mnogo bolje zvuče u imperativnim rečenicama, nego u stvarnosti. Dok su samo reči ili fotografije, bebe su čiste, buckaste, bistrih očiju, paperjaste kosice, ekstremiteti su im neodoljivo ćuftasti, a uživo...Tada su propast jedna, deru se danju i noću kroz zidove, uznemiravaju komšiluk koji bi inače otkrio lek protiv raka, al od njih ne može. Razbole se, pa cure na sve strane, opet se deru i deranžiraju dalaj lame, što po ulicama, što po čekaonicama, što opet kroz zidove. Da nije njih, komšija bi već lebdeo u nirvani, a ovako ni do filozofskog epa da dobaci. Usput im rastu zubi, zbog njih se opet deru, vrište i ciče gde stignu, kvare sliku i zvuk Utopije. Uši da ni ne pominjemo. Ni škole, obdaništa, imanja i nemanja, uopšte, bebe su propast jedna.

Srce, talenat, pamet, znanje, požrtvovanost, hrabrost.

Srbija ipak nije zemlja luzera.

Ovo su prvaci sveta!

Piše: Rodoljub Šabić

Juče je preminula Olivera Milosavljević, profesorka istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Umrla je i iznenada i prerano, u 64.godini.

Poznavao sam profesorku Milosaljević, imao prilike da se s njom srećem i razgovaram, ne toliko intenzivno da bih mogao reći da smo bili prijatelji, ali svakako dovoljno da bih mogao reći da sam imao zadovoljstvo da poznajem jednu kulturnu, izuzetno obrazovanu i dobronamernu ženu.

Imao sam i to zadovoljstvo da je upoznam, čitajući neke od njenih radova, većinom posvećenih antifašizmu i