Истовремени излазак из стана је хаотична ситуација и када немамо госта, немамо пуне руке разних потрепштина без којих је немогуће организовати дечији рођендан. Потребна су бар 2 сета гардеробе јер сем елегантних слика биће потребно и мало потрчати бос по песку јер такви су услови. Имајућу у виду да Алцхајмер више није потпуни странац припремили смо спискове потрепштина, али неискусни са Немцем, спискови су у ствари записи по разним папирићима, маргинама књига, нешто СМС порука (била су и 2 твита али њих нисам пронашао) тако да је договор/преговор опет усменог типа. Стигосмо и до теме пара баш у време кад је Заводљива завршила своју трансформацију из Принцезе у Вау Принзезу. Колико чега, шта у кешу, шта може картицама, динари, девизе... Математика из главе не иде баш добро, умор,године и навиклост на смартфонове чине своје али у једном тренутку обоје примећујемо да прелепост више не јурца између нас већ стоји и ћути...
С неким папирићима у рукама.
"Реци љубави".
Она пружа руке навише, у рукама се налазе новчанице: "Ево вам пара за торту". Ми ћутимо а она наставља да се обраћа бари у коју су јој се истопили родитељи. "Узмите за торту и све што треба, имам их ја пуно" и одлази натраг до своје собе сетивши се још једне шнале.
Нас двоје за тренутак ћутимо с неких 500 динара у рукама, с дипломом о до сада успешном родитељству, свесни да морамо да порадимо на математици али то су нијансе. Заводљива можда не зна до краја шта је вредност новца али је концепт вредности схватила савршено.
И да, зна ли неко где могу да урамим неке слике?