“2050. godine niko se neće sećati tračeva o Majklu Džeksonu, ali će ljudi i dalje slušati njegovu muziku” – piše jedan fan na sajtu CNN-a. Možda ste i sami primetili da je taj proces već počeo – na vest o Džeksonovoj smrti, kod mnogih od nas je slika “Wacko Jacko-a” istog časa počela da bledi, a žalili smo za mladićem iz faze “Thriller-a” ili možda čak dečkićem iz Jackson Five. Možda smo ih, već odavno, razdvojili u svojoj glavi, kao da su u pitanju dve sasvim različite osobe.

Davno pre nego što je plastičnim operacijama pokušao da

  Kada osetim da mi sivilo  ne izbija, već udara u glavu, da golubovi  više ne sleću na moja ramena, vetar  i Sunce se okrenu protiv, znak je  da se hodi sporednijim ulicama. Kada sećanja počnu jasnije i snažnije da dopiru  do početka, da prva nadjačavaju poslednja, vreme je  za stolicu za ljuljanje na verandi  nedogleda i nedomišljenosti. Kada misao  ukroćuje  i ukoruje pogled za  lepršavom lepotom, pa i ona  se povede za njim, trenutak je za samokažnjavanje uvijanjem u bele hartije, beskonačnu igru  rečima... a da niko ne sazna da je to kazna.

     " Nedavno je  u slavističkim krugovima - kao grom iz vedra neba ! - odjeknula vest da su čuveni vukovci, akademik Ljubomir Stojanović i akademik Aleksandar Belić, postuhmno otkrili neke nepoznate činjenice o životu i radu Vuka Stefanovića Karadžića. Osim podataka da je tvorac serbske azbuke, tj. Otac, Sin i Sveti Duh serbske književnosti bio dobrovoljni davalac krvi, najveću senzaciju izazvao je podatak da se on aktivno bavio fudbalom, tačnije - da je kao centarfor vodećih evropskih klubova zapravo bio najslavniji golgeter svoje epohe! „

    Pa, šta ja mogu što motika više nije penkalo. Penkalo za zemlju. Izvukli su hemiju iz njega, tretiraju zeleno, a onda ošpartaju redove, kao puste dušu zemlji, i milina…nigde travke, korova - gorušice, slatkovine, sirka…Šezdesetih i sedamdestih godina prošlog veka motika je bila veoma popularna alatka. Motikom su mnogi izgradili domove, školovali decu, odlazili na more, obezbeđivali ogrev za zimu…Motika je zbližavala, za vreme motikanja, vezivala za večnost. Jedva se čekalo da se izađe iz reda, zalegne u hladovinu, popije malo vode, prezalogaji slanine, sira i mladog luka, nežno obriše znoj sa čela, prepusti maštarijama...

   Sinoć sam visio na krovu zgrade. Taman u vreme zalaska sunca koje se skirvalo od mog pogleda iza krošnje obližnjeg drveta naraslog toliko da omete uživanje u neponovljivoj slici, ili da joj da veću draž. Vreme se komešalo, okolo je padala kiša, a preko krova nikako da kane, nije htelo da poremeti moj užitak. Krov je odlična prilika da se čovek osveži i provetri, oslušne šta komšije oko i u zgradi šapuću, jer sve se čuje.Oni toga nisu svesni, ne idu na krov, nemaju pojma šta propuštaju. 

    Notes pun događanja kojih se više ne sećam, imena  koja više niko  ne spominje(neka su obukla nova odela pa se drugačije  izgovaraju), izveštaj komisije za praćenje i sprovođenje ZUR-a, prošlovekovni Programi i planovi rada, izveštaji sa značajnih sastanaka(u duplikatu) ; Sneška je sada u Australiji, Književni bilten Filozofskog fakulteta (decembar 1978.) pišu Franja Petrinović, Tomislav Djivuljski, Miroslav Lazić, Vojislav Knežević....novosadska “Polja“(decembar 1980. cena 20 dinara) prilozi Baktaia, Bibiča, Milan Matić piše o Političkom pluralizmu

   Malo sam nervozan. Nije to ono stanje tri koraka napred, nagli okret tri koraka nazad, gnječenje cigarete u ruci ili ustima, lomljenje prstiju, tapkanje nogom, škrgutanje zubima....Nije čak ni ono da mi smeta okolina, silni automobili, vika i galama, evo, iz susednog kafića slušam  mnotoni, ali jak, ritam  tup-tup, tup-tup...komšija ispod nešto buši po čitav dan, pa kucka, kao da sam u zubarskoj ordinaciji...Ne smeta mi ni strčavanaje niz stepenice, iznenadna zvonjava telefona, nagla promena vremena, dobro to malo udari po nervima, ali kako došlo tako

U nekoliko prethodnih tekstova, pokušao sam da objasnim svoje stavove o mentalnim poremećajima, o tome koliko prezirem svaki pokušaj nedvosmislenog definisanja normalnog. Sada želim da pokušam da ispričam ono što bismo možda mogli nazvati drugom stranom medalje. Pokušaću da ispričam nešto o istoriji psihijatrije i istoriji „ludosti". Neću ulaziti u to kako

.

.

               Da. Postoje te neke vetropiraste i razbarušene godine u kojima je zaljubljivanje prosto jedini oblik življenja. Nema načina da se udahne, a da se pri tom u krvotok ne uvuče makar i trunčica tog posvemašno opisivanog, a nikad sasvim precizno objašnjenog alhemijskog procesa koji izmešta iz ravnoteže potpunije od ma kog razarajućeg zemljotresa i čini da paperjasta krila izniknu i najpostojanijim hodačima po zemlji.
               I još kad je leto.
               I još kada srce treperi, svo satkano od tananih antenica koje hvataju i najmanji znak uzajamnosti i razumevanja.
               I još kada se strahovito žuri ispred svoje kalendarske dobi, ne bi li se što pre dosegao svet odraslih.