Поводом стогодишњице рођења Федерика Фелинија

     Шта рећи о овом славном, генијалном редитељу, чије је филмско стваралаштво награђивано најпрестижнијим наградама, изучавано на филмским академијама широм света, о којем синеасти и критичари и данас пишу, а да већ није речено? Био је песник у филмском свету, његови филмови највише су налик сновима, на махове кошмарним, на махове карикатуралним, често комичним, увек помало сетним. Његова култна остварења, као што су Улица, Дангубе,Кабиријине ноћи, Осам и по, Сладак живот, Амаркорд (Сећам се)... и данас имају своју публику.

.

Било ми је пет-шест година. Кад би баба рекла "донеси, синко, две-три дрва" ја бих прво упорно запиткивао "али, баба, реци ми, две или три?", а кад би ме коначно избацила на пртину ка стајској надстрешници, доносио бих одатле две цепанице у једној руци и три у другој, лактом бих отварао врата прегрејане собе и питао бабу поред пећи "ево, баба, одлучи сад, хоћеш две или три?", с намером да вратим назад цепанице које не задржи. Мене је збуњивала њена немоћ да изабере, јер је на крају увек узимала и две и три, свих пет, а шта је све њу збуњивало у тим нашим интеракцијама данас могу само да замислим.

Onomad, ima tome, na FB se po ko zna koji put povlačilo ime i delo, bolje reći iščupci iz dela, Miroslava Mike Antića. Nisam sklon da se u takve rabote uplićem, FB mi služi da pročitam raznorazna obaveštenja i objave o izložbama i predstojećim događajima u glavnom gradu ove jadne države a i šire, da sretnem nekog od mojih prijateljica i prijatelja ali tog puta nisam izdržao, postavio sam crno belu fotografiju sa otvaranja moje samostalne izložbe slika u Malom Likovnom Salonu u Novom Sadu 1980 godine. Bez ikakvog komentara. U centru fotke nalazi se Mika u svetlom

Malo i lepih vesti

Članovi srpskog Teatra Gimnazijalac oduševili su sve u Pozorištu mladih Sarajevo predstavom „Sve je u redu“ i sasvim zasluženo osvojili Grand Prix 6. internacionalnog festivala srednjoškolskog teatarskog stvaralaštva Juventafest.

I dok u Srbiji već nedeljama nema novoobolelih od malih boginja (stanje na dan 25.01.2019, poslednji prijavljeni slučaj pre 28.12.2018), Makedoniju "trese" (ne samo zdravstveno nego i politički) epidemija ove bolesti a o tome u domaćim medijima nema ni reči.

Stanje epidemije morbila u regionu

A sve je počelo u dečjem vrtiću (a gde bi drugde) u skopskom naselju Radišani kada je 19.12.2018. prijavljena lokalna epidemija. Obolelo je petoro dece, uzrasta 3-4 godine, u grupi nevakcinisane (a da li nas i to čudi) dece i jedna odrasla osoba (iz porodice obolelog deteta). Komisija za zarazne bolesti i nadležna epidemiološka služba donose odluku da se na dve nedelje zatvori pomenuti vrtić.

*

Ljudi kao najbitniji deo putovanja. Upoznati ljude u svakoj sredini u koju se dođe. Saznati kako žive. Pitati ih o čemu sanjaju. Otkriti kako razmišljaju. Čuti šta vole ili ne vole. Razumeti njihove strahove, izbore, probleme. Putovanja bez upoznavanja lokalnog stanovništva su nepotpuna. Ostaju površna, bez pravog uvida u stvarni život tog naroda.

No kako pričati sa ljudima koji ne govore jezike koje vi znate? Koji ne razumeju ni vaše gestove i mimiku, jer imaju potpuno drugačiji govor tela. Koji se, uz sve to, stide poput dece pred strancima, budući da ste vi

Već duže vreme želim da podelim sa vama jednu priču koja je toliko inspirativna, da nakon nje ne ostaje mnogo mesta za izgovore zbog neostvarenih snova. Pročitajte storiju koju sam (najzad) priredila, pa procenite i sami:

Emma Rowena Caldwell (1887-1973) bila je seljančica iz Ohaja, jedno od petnaestoro dece u siromašnoj porodici. Udali su je u njenoj devetnaestoj, u nadi da će je tako spasti teškog života. Ali, umesto bajke o srećnoj

Šta me je nateralo da, baš danas, posle dugo vremena, uđem na ovo mesto za koje sam mislio da je odavno mrtvo.

Čudnim spletom okolnosti, kao prvi, iskočio mi je blog o vežbanju i to od autora koji me je jednom prilikom banovao, verovatno iz straha od istine o svojim marketinškim aktivnostima u oblasti u kojoj ima samo lična iskustva; znanja veoma malo.

Jedna priča - ne znam šta mi bi baš nju da, s oproštenjem,  metnem  danas a nedelja je i nije na duhove. Priča o jednoj ženi i jednom grobljanskom popisu

Ta je žena išla Kosovom, nosila je fotoaparat i sveščicu i radila je čudan popis. Grobljanski. Da se ne zaborave srpska imena na razrušenim grobljima. Da se ne zaboravi koliko ih je bilo. Da ne prođe nijedna crkva, srušena, a da se sutra ne zna koja je to crkva bilo a ko njen neimar.

- Bog je neimar – objašnjava mi.

- Bog je neimar –   prvo ponavljam ko papagaj jer pokušavam, naivno, da uđem u njen svet.

- I rušitelj, Bog je rušitelj sopstvenog neimarstva – ne pušta me na ta vrata. Nit' imam   ključ,  niti znam lozinku. 

- Čudan Bog- odustajem.

Malo sam, štono bi se reklo, riknula. Prvi radni dan na poslu nakon godišnjeg odmora prošao je u pregalničkoj atmosferi. Ja lično, svojim rukama, prekopala sam dva hektara zemlje ne koristeći podrivač, tanjiraču i kembridž valjke, više sam puta gurala veliku stenu da vrha brda, nakon što sto sam je prethodno, nakon višesatne borbe, otela od kralja Korinta, Sizifa. Bar dvanaest od osam radnih sati provela sam u oknu rudnika bakra na dubini većoj od 500

 Zdzislaw Beksinski

- UMRIJEĆU! – dreknu  Damir iznenada, prenuvši iz kolektivne letargije kompletnu ekipu za šankom. Zadimljena tišina, što se domaloprije omamljeno lelujala nad glavama nas nekoliko standardnih  blejača u klubu HN pozorišta, biješe nepovratno raspršena.

Piše: Rodoljub Šabić

Neki od učesnika beogradske "Kritične mase", skrenuli su mi pažnju na jedan "zanimljiv" primer "ekspeditivnosti" naših gradskih službi.

"Kritična masa" je, za slučaj da neko ne zna, zajednička biciklistička vožnja koja se odvija u više stotina gradova sveta, s ciljem da se skrene pažnja na probleme sa kojima se biciklisti suočavaju u saobraćaju. Vozi se svake poslednje subote u mesecu. Ove subote u Beogradu tema "Kritične mase" bio je Brankov most.

Stvar je u tome da je trotoar na Brankovom mostu, koga koriste pešaci i biciklisti,