Iliti kako mali Perica zamišlja Jednoroga

"If the doors of perception were cleansed everything would appear to man as it is, infinite." - William Blake

Dakle, kao što sam i obećao nsarskom, evo tog mog famoznog promišljanja o sveukupnosti :)

Znam da imamo ogromnu rupu u budžetu. Ali ona se ne krpi povećanjem PDV-a. Jer kad se tako krpi, odmah se ponovo pocepa. Ona se krpi smanjenjem rashoda, ukidanjem fiskalne decentralizacije i istinskom poreskom reformom. Vreme je da rasteretimo rad. Vreme je da kapital ponese svoj deo tereta.

Drugovi i drugarice, nakon više od 40 godina čekanja, ponovo dobijamo zakon kojim se konfiskuje i nacionalizuje privatna imovina pod imenom, bolje reći parolom, na kome bi nam pozavideo i sam Orvel:

Zakon o preuzimanju imovine i obaveza određenih banaka radi očuvanja stabilnosti finansijskog sistema Republike Srbije.

Predlog zakona kojim treba da se reše problemi sa NovomAgrobankom i Razvojnom bankom Vojvodine (Metals bankom) je jako loš. Kao prvo, nepotreban je. Kao drugo, neustavan je. Kao treće, napraviće veći problem. Rešenje je jednostavno i ne zahteva nikakve nove zakone. Samo političku volju i nedostatak straha od transparentnosti.

Mi smo u ozbiljnom strukturnom finansijskom problemu. Kao i ranije, sa ovim problemom se ne suočavamo, ne rešavamo ga. Koristimo trikove, varke, inflaciju, kurs, šarene projekcije i sve ostale proverene metode bežanja od stvarnosti i odgovornosti i sigurnim i nepokolebljivim korakom ulazimo sve dublje u blato.

"Dragi građani, vi sa imovinom preko 300.000 evra, vi koji ste ili izbegavali da platitie porez ili uzeli neku proviziju ili primili mito ili prodavali drogu ili ukrali novac ili ga oteli nekome uz pretnju, šta god da ste već radili a da nije baš po zakonu, požurite da to legalizujete. Platite 20% i sve u redu. Da li je ta imovina rezultat oštećenja i pljačke nekih drugih ljudi, nekih privatizovanih preduzeća, nećemo da pitamo. Trebaju nam pare."

Glavni problem srpske privrede je nelikvidnost. To je bio glavni problem 5.oktobra 2000.godine. Isti problem imamo i danas, 13 godina kasnije.

Црква, то су степенице

смењен је драган ђилас. 

Da je živ, danas bi Zoran Đinđić napunio 61 godinu. U proteklih deset godina naslušali smo se svakakvih priča o ubistvu prvog demokratskog premijera Srbije. Iako najvažnije pitanje - ko je naručilac tog zločina - još uvek nije rešeno, mene fascinira i činjenica da do danas još uvek nije postavljeno i istraženo jedno drugo, sasvim normalno i logično pitanje: kakva je i da li postoji odgovornost najbližih Đinđićevih saradnika?

Kako je moguće da u Japanu ministar saobraćaja momentalno podnese ostavku kada voz zakasni nekoliko minuta, a u Srbiji ne postoji ni pitanje o moralnoj odgovornosti najbližih saradnika Zorana Đinđića i posle deset godina od njegovog ubistva?!

Predobar (poslednji) intervju Milana Mladenovića iz 1993. Treba ga ponovo pročitati. Prošlo je 20 godina od onoga o čemu je Milan pričao i razmišljao, a što i danas stoji, kao da je u kamen uklesano. Intervju je napravio Rastko Šejić i objavljen je u nedeljniku "Intervju" 26. 11. 1993. pod naslovom "Ima još normalnih". Milan Mladenović govori o getu, ratu, granicama, razočarenjima i nadama... Milan je umro pre 19 godina, 5. novembra 1994, u 36. godini.

Otvoreno pismo Dušana Mašića novinarki Kurira. Skinuto posle objavljivanja sa sajta B92 i Mondo. 


Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki" "Kurira"
Roditelji Tijane Ognjanović posle početka ostavinske rasprave o novcu koji je ostao na računima nakon smrti njihove ćerke (Tanjug)

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta" o porodici Ognjanović

Pleši kao da te niko ne gleda. Jer može biti da je zaista tako.

Na jednom od blogova, kod Dalija76, razvila se konstruktivna rasprava, i to tek negde na kraju treće strane komentara. To i jeste i nije neobično. Nije, zato što se blogeri  valjda istutnje i umore od pokušaja da budu duhoviti po svaku cenu, a oni koji su ovde po zadatku, odu na novi...tako da se u situaciji posustale debate, kad se tome malo ko nadao, došlo do suštine.