Da, naravno da smo želeli kišu posle 150 dana bez oblačka na nebu. Međutim, zaboravili smo (čovek lako zaboravlja) kakve probleme ćemo imati sa strujom (elektrikom) dok se elektrodistribucija ne prešalta na zimski režim. Sinoć je pala prava kiša. Onakva posle koje se komšije pozdravljaju:

"'brojtro komšija, lepa kiša sinoć."

"'brojtro, lepa, lepa."

Drugim rečima lilo je ko iz kabla.

Sinoć, tokom tog pljuska, u periodu od dva sata, između 11 i  1 po ponoći, struja je ot'šla i došla najmanje deset puta i na kraju me nedostatak iste oterao na spavanje, a na blogu baš počele aktivnosti. Ti nestanci struje su me podsetili na prvu godinu u ovom delu sveta i (naše) probleme s infrastrukturom. Nije da u Istanbulu nije bilo prekida ali to je bilo s mene na uštap.

Slabo gledam TV. Najmilije dugme na daljinskom mi je sleep. Ako sam suviše umoran za čitanje pre spavanja namestim TV da se isključi za 45 minuta i legnem, puštajući da me background noise uspava (ni tada ga ne gledam). Posledica je da mi je znanje o trenutnoj turskoj TV produkciji relativno ograničeno. To se posebno odnosi na sapunice. No, to ne znači da nisam uhvatio njihov šmek. Na početku mog života ovde sam gledao neke ovdašnje sapunice - one su sjajan način da se uči jezik.

Juče je u turskom Službenom glasniku osvanulo dugo čekano (mesecima) obrazloženje ustavnog suda za poništavanje amandmana, koji je u (površnoj) štampi dobio nadimak "amandman o maramama". Ova (zaista) istorijska odluka ustavnog suda je u (manje površnoj) zapadnoj štampi okarakterisana "pravosudni puč". Taj izraz dobija punu jasnoću čitanjem dvadesetak stranica ove pravničke akrobatike.

Već jako dugo mislim da je potrebno napisati koju o neutralnosti mreže (Net Neutrality). Zapravo uverenost da je takav tekst potreban me prati od mog prvog članka objavljenog na ovom blogu. Događaji u Italiji (moj prethodni blog) su me uverili da je baš dobro vreme za takav tekst.

Volter Kronkajt, legendarni američki novinar, je umro juče, petak 17. jul 2009. u 92. godini.

Umetnost je uvek subverzivna i uvek univerzalna. Ugodno je zauzeti poziciju da su neka dela samo i isključivo kritika jednog sistema, režima, ideologije ili vremena u kome su nastala. Da je to istina velika većina bi imala prilično kratak rok trajanja. Na primer, [samo]zavaravanje je da je Orvel oštro pisao isključivo o totalitarizmu socijalističkog lagera [oni koji ne znaju za nikad štampani autorov predgovor prvom izdanju životinjske farme se, moguće, i dan-danas tako misle].

Film mađarskog reditelja Petera Bačoa "A Tanú", kod nas poznat kao "Krunski svedok", nije izgubio ništa od aktuelnosti četrdesetjednu godinu posle nastanka, iako opisuje sasvim konkretan istorijski period.

Paranoični režimi, baš kao srećne porodice, uvek liče jedni na druge. Za razliku od srećnih porodica nisu dosadni kao teme, kako u umetničkim tako i u dokumentarnim filmovima.

Autor teksta, koji uz njegovu dozvolu prevodim i objavljujem, je Pol Majers [Paul Myers], profesor biologije na Moris Unverzitetu u Minesoti i aktivista FFRF [Freedom From Religion Foundation - Fondacija za slobodu od religije]. Tekst je deo prikaza konvencije te organizacije, odnosno opis nastupa Kristofera Hičensa na istoj, pre tri godine.

Taj događaj je bio slabo medijski pokriven, što je sasvim logično - ateizam i nije neka vrednost koju će mejnstrim mediji promovisati u zemlji koja na nočvanicama ima odštampano In God We Trust. Osim toga, da je bio, možda bi gospodinu Hičensu, čisto pristojnosti radi, bio sužen [medijski] prostor na kome može da prosipa svoje otrovno ratno huškanje, koje, videćete iz teksta, ide do promovisanja genocida.

          Krajem detinjstva i početkom  mladosti, pošeo sam da zapisujem  svoje pesme koje su bile slabog kvaliteta i još slabije komponovane.Na početku sveske sam napisao:

''Zbornik pesama mladog i genijalnog tekstopisca i kompozitora..... ........ , jedinog naslednika Balaševića, Bore Đorđevića i Neše Radulovića.Ovde počinje jedna legenda.''

Iskreno sam verovao da su oni nešto najbolje u to vreme  - što se tiće pisanja tekstova.

          Bio sam u Gimnaziji, druga godina, PIL

Da nje nije bilo -  ne bi bilo ni ovog blogera.

 Dok sam čitao  tekst o tome kako se snalazi jedna žena u vrtlogu muškog biznisa,poželeo sam da moja , tih dana  očekivana, ćerka bude baš takva. Samo takva, nezavisna, borbena, bez dlake na jeziku. Ta misao me je hrabrila da se suočim sa realnošću u kojoj  ću morati da živim kao roditelj ženskog deteta sa svim posledicama koje ta činjenica nosi.

Šta li mi je uopšte trebalo da tog dana prolazim pored ''Zelengore''? Tek mi nije trebao taj tupi, slučajni pogled bačen tek onako, reda radi prema stolovima i gostima čuvene kafane.

-Gde si bre Milanče druže stari, nema te ko gume za bicikle?

’’Montevideo, Bog te video’’ je dobar film.

-Na svom sopstvenom venčanju poznaješ samo trećinu gostiju.
-Na venčanju imaš minimum 350 zvanica.
-Više pića ima u tvom bifeu nego u kafiću na ćošku.
-Imaš bar jednog rođaka s kojim tvoja porodica ne razgovara.
-Mama te je još kao malog naučila da "promaja ubija".
-Kod vas u kući rakija se koristi za lečenje svih bolesti, za proslave u svim prilikama i kao losion za masažu.
-Tvoja baba nikada ne prihvata činjenicu da nisi gladan.
-Kada si mali za rođendan uz poklon obavezno dobiješ i čokoladu!
-Mamu konstantno moraš da uveravaš