*

Prešla sam preko sto kilometara i više ne mogu ni da sedim na biciklu. Ruke mi trnu i ne znam kako da držim volan. Sva sam ulepljena od znoja. Počinje da me nervira kad se motoristi koji me preteknu osvrnu za mnom osmehujući se i kad mi neko dobaci srdačno: „Hello!" Za danas mi je dosta i bicikla i sparine i vlage i novih predela i ljudi. Sve što želim je da se negde smestim i odmorim.

Tako skrećem u prvo prostrano dvorište u kome je parkiran kamion a iza velike kuće se nalazi čistina. Osmotrim ne približavajući se previše pa se predomislim zaključivši da tu ipak neće biti dobro pošto je otvoreno ka drumu. Već pravim polukrug da se vratim natrag na put, kada iz kuće izađu dvojica mladića. Indijci.

Gospodinu Ivanu Tasovcu sam se divio kao pijanisti u doba „Lepše je sa kulturom" ministarke Nade Perišić Popović, saosećao sa njim kao direktorom Beogradske filharmonije u doba mandata petoro narednih ministara i beskrajno sam tužan sto se pretvorio u neobaveštenog birokratu u sopstvenom mandatu....

 Pre nego što pređem na pravu temu ovog bloga, mislim da je korisno da malo obnovimo znanje iz istorije Dubrovnika, kako bi imali potpuniju sliku kulturnih i političkih okolnosti i ambijenta koji je tamo preovladavao sredinom i krajem XIX veka.  Mnogima će, zato, prvih nekoliko paragrafa ovog teksta biti suvišni ili dosadni,

UPDATE: Termin je promenjen!

Panel će se održati u četvrtak 16.06.2016. u 18 časova.

*****

Prenosim najavu događaja-panela koji će se održati u sredu, 25. maja  2016. u 18 časova u prostorijama Startit centra u Savskoj 5 u Beogradu.

"Naredne srede u Startit Centru će se održati prvi u nizu naših meetupa na temu veštačke inteligencije, na kom će stručnjaci u ovom polju sa aspekta tehnologije, bezbednosti i biznisa razgovarati sa okupljenima o mogućnostima i promenama koje nam AI donosi svojim razvojem.

.

*

Posebnom stazom za motorcikliste i bicikliste koja počinje odmah nakon maležanskog graničnog prelaza, ulazim u ostrvski grad-državu - Singapur. Duž staze nalaze se desetine šaltera granične policije, pa uprkos stotinama motora koji pristižu svakog minuta, ni u jednom redu nema više od tri-četiri dvotočkaša. Sve je tako organizovano da vozači ne silaze sa njih, osim što moraju da skinu kacige kada predaju pasoš ili identifikacionu kartu.

Mnogo toga ima da se vidi u Beogradu, naročito ako u njega dolazite iz Maribora. Na primer odlične pekare. Ili lepe beogradske devojke, od kojih mnoge rade u pekarama, mada ih je sve više i u digitalnom marketingu. Kad sam bio mali, baka je imala običaj da me nutka jelom rečima: uzmi, lepo je. Uzalud ju je deda ispravljao, nije hrana lepa nego dobra. Tako su meni lepe i beogradske devojke i beogradski pekarski proizvodi.

Hleb je kabast proizvod, kiflu čovek može da pojede i iz

Veliki Povodanj, odlomak iz Na Drini ćuprije

U skladu sa najavama globalnog otopljenja, u Sloveniji trenutno vlada ledeno doba. To znači da vojska ne tako udaljenim krajevima dotura hranu, čak i u delovima glavnog grada i njegovoj okolini brojna naselja još uvek nemaju struju. Polovina puteva izgleda kao skijaška staza, a druga polovina se od zapalog snega ni naslutiti ne može. Mada, sneg više manje, problem je led, jer već danima pada takozvani žled, ledena kiša koja sobom u led sve okiva. Naravno da od težine leda se krhaju grane, prelama drveće, i pod sobom lome sve na šta padnu, a obaška se lede dalekovodi, što je tek bukvalno mrak. Sve to bi ipak bilo već viđeno da nemamo situaciju sa divljim zverima u Ljubljani...

Pre godinu dana je otišla Tanja.

Čini se da je nema mnogo duže od te jedne godine. I da je istovremeno ta godina prošla kao tren.

Čudno je vreme u kome nema nekoga ko je našim vremenima uvek pripadao. Bio tu negde.  Činio se neodvojivim od postojanja. Prosto, bio deo nas i vremena u kome živimo.

I sad ga više nema.

A to je tako nestvarno, iako stvarnost ne laže.

Lažu sećanja koja ne mogu da umru.

Naročito ona poslednja, ona koja odbijaju da se utope u mraku zaborava. I uporno žive u sitnicama. Pomisliš da više nema Tanje, i samo ti bljesne njen osmeh i poluzatvorene od smeha oči. Tako se ne smeju onih kojih nema.

Znam. Znam da ste je voleli, a da sada je volite sve manje. Znam i da ste nekada slušali svaku njenu reč, jedva je čekali, a sada za nju retko lepu reč nađete. Znam da ste joj verovali, a sada verujete da vas je baš ona razočarala. Znam i da se ovakve stvari ne pišu za rođendanski dan, ali mi smo je pravili zato da ona bude mesto gde ćemo moći da govorimo, pišemo, radimo ono što se drugde tada nije ni moglo ni smelo. Sem na Devedestdvojci. Na Radiju B92 koji danas slavi 25. rođendan.

Možete da ga ne volite, možete svašta da pričate, ali ja sam i dalje ponosna na to što sam bila među onima koji su pravili i napravili Radio B92. Ako nekoga boli to što nije sada onakav kakav je bio, onakav kakav smo želeli da bude, onakav kakav bi trebalo da jeste, boli mene i sve one koji su mu posvetili godine života, radeći na njemu i van onoga što se drugde radnim vremenom zove.

Ponosna sam na sve njih koji su ga voleli za koje je taj radio bio drugo ja. Ponosna na vreme koje je pokazalo da su na njemu radili dobri, kreativni, pametni ljudi, hrabri ljudi koji su i van radija bili ili jesu važni za ovu zemlju. Na Radio B92 su dolazili ljudi koji su želeli da rade drugačije, bolje, koji su na njemu tražili prostore kojih nigde drugde nije bilo. Zbog toga danas tako puno ljudi koji nešto znače u svojoj biografiji nose ime Radija B92.

Taj radio i ti ljudi su bili, i mahom i ostali, više od prijatelja. Zato što smo živeli zajedno, u redakciji smo provodili više vremena no u svojim kućama, znali smo sve o svakome, slavili smo zajedno rođendane, venčanja, položene ispite, dobro urađene poslove, prve rođene »redakcijske« bebe...Radili smo, u početku, pomoću štapa i kanapa, drugi su bili veliki, podržavani, iskusni, imali su sve što smo mi, »oni klinci«, mogli samo da sanjamo. Sve sem hrabrosti da budu više i da rastu svakog dana, uporno i sa dubokom verom da može još bolje.

To je bio radio na kome smo učili da budemo novinari, urednici, tonci, radio koji je rastao svakog dana zato što smo u njega ulagali i više no što smo znali da smemo ili umemo.

Zbog toga, svima onima koji smo ovaj radio pravili, koji smo za njega živeli, voleli ga, bili i ostali ponosni na njega – srećan rođendan!

  (полуаприлскими дневник, 2014.)

1 април

......... 

Унуци нам шаљиви, а ја, деда наиван, па ме са пар првоаприлских досетки усмерише размишљању,но наседох им, како је и обичај, а њих двое уживају. Лепо је бити предак, по ко зна који пут констатујем оно знано . . . Није  важно  кога  ти волиш,  него ко  воли  тебе.

.........

gost autor: ministar radule

nisam pitala ministra za dozvolu da prenesem tekst,
ali smatram da je bezobrazno da otkad je ministar zatvara tekstove, a ostaje ministar,
ako imate šta da mu kažete, kažite ovde,
ja o ekonomiji pojma nemam, pa neću mnogo da vam smetam:)

da je mene pitao ovolki tekst nikad na blog ne bi stavio.
budibogsnama.

Autorski tekst za Politiku od 27.12.2013.god.

Koje su to i kakve vrednosti do kojih se stiže na ovaj način:

Gledam i muka mi je. Osvajanje slobode? My ass.  Besmislene plaćene sadističke ubice. Da li je došlo dotle da policija i vojska zaslužuju i izazivaju više sažaljenja nego "narod"?

Služe li nemački policajci ikome kao glineni golubovi?

Autor: Rodoljub Šabić

Izbori su.

Izbori su bili i pre bezmalo dve godine kad sam na ovom blogu napisao post “Zaboravnost bez granica”.

Nije izgledalo da će biti razloga i smisla da se taj post ponovi, ali.. evo kako je glasio:

“Izbori su. A „u postupku sprovođenja izbora opšti nadzor nad postupcima političkih stranaka, kandidata i sredstava javnog obaveštavanja u toku izbornih aktivnosti sprovodi Nadzorni odbor.“ Tako piše u članu 99. Zakona o izboru narodnih poslanika.

I dalje, u čl. 100. precizira se šta sve Nadzorni odbor radi