U situaciji uzavrelih emocija, riječi koje pozljeđuju, nadmetanjima u anti-protivnosti i mom osobnom osjećaju nedostatka orijentacije kamo i dokle, obhrvala su me sjećanja na jednog malog, ali veoma važnog pratioca vlastitog odrastanja.

Taj mali, bezazleni stanovnik šume, simbol generacijskog pamćenja onih koji - baš kao što za sebe reče istočno-njemački dramatičar Thomas Oberender - dva života imaju, ali jednu biografiju.

Ježurka Ježić!

prvi dio

drugi

Mi smo normalni, drugi su nenormalni. Zašto Oni moraju biti tako neiskreni, netočni, nepouzdani, nedisciplinirani, ljigavi, lijeni, korumpirani, licemjerni, uobraženi, operirani od humora, hladni, nedokučivi? Zašto jednostavno ne mogu biti kao mi? (Richard Lewis)

or: Is there life before death?

Crtež našeg čuvenog ilustratora Dušana Petričića, kojim je podržao akciju "Sačuvajmo beogradske platane"

Odbrojavanje je počelo, pre nego što se nastavi započeta seča više od trista platana u cilju izgradnje »evropskog Beograda«, preostalo je nekoliko dana tokom kojih će, po rečima gradonačelnika Dragana Đilasa, građani imati mogućnost da se upoznaju sa celom studijom projekta rekonstrukcije Bulevara i postave svoja pitanja na koja će im odgovoriti stručnjaci.

Dosledan u demagogiji i ponašanju nedopustivom za bilo kojeg demokratskog predstavnika vlasti, gradonačelnik Đilas nije rekao gde građani mogu da vide ceo »projekat« i kome da postavljaju pitanja, što je odavno moralo da bude omogućeno. To izgleda nije ni bitno, budući da je juče »ubedio« i »uverio« Čedomira Jovanovića da su platani bolesni. Ispada da je Jovanović najvažniji građanin, čiji je »blagoslov« potreban da bi se »odradila« seča više od trista platana. Na taj način je beogradska vlast poručila građanima, intelektualcima i stručnjacima da za »evropski Beograd« oni nisu potrebni. Nekada se Milošević ponašao u stilu »Srbija to sam ja«, a danas Đilas i Jovanović svojim postupcima kao da poručuju da su njih dvojica - Beograd.

U poznatom maniru arogancije & ignorancije mnogih pitanja, sumnji, argumenata, molbi i peticije građana, koji već danima odzvanjaju u najširoj javnosti, gradonačlnik Dragan Đilas i Čedomir Jovanović zadovoljni su zbog postugnutog dogovora i poručuju: do kraja jeseni biće zasađen novi drvored stabala punog obima (što znači da će biti okrugla, a ne polukružna - prim.), a što povećava za 40 odsto troškove rekonstrukcije.

Po drugoj strani, iz medija saznajemo da su građani spremni da se vezuju za platane, kako bi ih sačuvali.

Najsrećnijim ljudima, prema istraživanju Instituta za evropske studije, većina građana Srbije smatra mrtve: kneza Lazara, Miloševića, Teslu itd. Najsrećniji živi su Aligrudić, Petrović i Vučić.

To je suština vesti koju je srpska državna agencija Tanjug javila u petak, 1. juna.

Građani Srbije treba da budu ponosni jer njihova prebogata zemlja sponzoriše sirotinju poput Richarda Gerea, Angeline Jolie, Nicole Kidman, Tommya Lee Jonesa, Julie Christie...

Drugo ubijanje Zorana Đinđića tema je najnovijeg, 62. broja magazina Status.

Zadovoljstvo mi je što sam se na stranicama tog magazina našao u respektabilnom društvu Miloša Vasića - novinara koga u ovoj zemlji držim najmerodavnijim da piše na temu Premijerovog ubistva. Zahvaljujem javno uredniku Statusa Slaviši Lekiću što se saglasio sa tim da tekst objavim i na ovom blogu na dan ubistva Zorana Đinđića.

Tema mog teksta je jedna „štampana stvar“ koja je ne samo doprinela ubistvu predsednika Vlade Srbije već je prednjačila u prljavoj i bednoj medijskoj kampanji blaćenja sada pokojnog premijera i stvaranju atmosfere koja je pogodovala njegovom svirepom ubistvu.

Od te štampane stvari mizernija je samo činjenica da film o Zoranu Đinđiću koji bi trebalo da bude prikazan na petu godišnjicu ubistva producira kuća na čijem je čelu individua koja je odigrala zapaženu rolu u medijskoj pripremi ubistva („Ako Đinđić preživi Srbija neće!").

"The notion that I am me, feels like a pebble in my shoe" - Nobodyhere

Opet blog o umrežavanju ,  lepljivoj paučini iz koje se nija lako iskobeljati.

Ni ne pokušavam da se iskobeljam, naravno, nego mi od ne-tako-davnog talasanja  na rubu mreže, preko sadašnjeg Wikileaks talasanja, pa još nekoliko sitnica, sve više jedno drugo umrežavanje privlači pažnju.

Mnogi su čuli - u elektronici umeju da se kreću ne samo elektroni (teče struja), nego i šupljine. To je prividno, naravno, iluzija, pošto u šupljinu ulete neki od susednih elektrona pa je tad šupljina tamo gde je bio taj nekad susedni  elektron i nama se čini da se šupljina kreće.

Prostiji primer -zamislimo livadu i na njoj urednu 100x100 matricu, tj 10,000 ćelija u kojima mogu da stoje ljudi, pa onda samo 9,999 ljudi tako da nam je jedna ćelija uvek prazna. Ako se u praznu ćeliju uvek i brzo pomeri neka osoba iz susedne ćelije ima se utisak da se praznina kreće, ne ljudi.

Tako, čini nam se da je šupljina opipljiva. U elektronici šupljine rade posao, rade u društvu, rade ko zna gde.

... zapošljavaju hiljade ljudi i kojima se vrednost meri u milijardama dolara?

Potrebni sastojci:

    1. Jeftina radna snaga

    2. Dovoljno nezaposlenih na raspolaganju

    3. Minimalne investicije

    4. Politička garnitura sa minimalnom pameću

Povod za ovaj blog je planirana  flotacija (prodaja akcija na tržištu) US firme Zynga koja zarađuje 90% novca preko Facebook igara. Ili samo jedne igre, ja nisam upoznat, koja se zove FarmVille. I zarađuje ga tako što u igri prodaje virtuelne stvari, dok je sama igra besplatna.

Vrednost firme je procenjena na 14 milijardi dolara, iako će se akcije prodavati po sniženoj vrednosti firme od oko 9 milijardi.

Na šta bi mogli ličiti svet i život u vreme kad naša deca i njihovi vršnjaci budu imali unuke?

Zatim, dok njihovo "ja", tj "ja" tih praunuka, bude razmišljalo o sličnim pitanjima šta li će "ostali" u njihovim glavama raditi? U kojoj će njihovoj pop-istorijskoj fijoci stajati brendirani praroditelji? Kako će, emotivno, biti vezani za prošlost?

„Art washes away from the soul the dust of everyday life" - Pablo Picasso

Dok jednog dana i ta prašina ne postane umetnička!?

.. a nisu o dojenju. :)

...tako  nas i danas često zovu.

- A što ste plakali? Ja bre nikad ne bih plakao zbog nekog političara.

Džaba njemu objašnjavati. Nikad on ne bi shvatio. Šta je on bio. I šta bi danas bilo. 

- I ja sam. Plakala. Bio je i muž i otac dvoje dece.

Ali šta tebi to znači.

****************************************************

Priča jedne devojčice.

Bez šibica.

Sa plavim očima.

Koju je možda sanjala.

A možda nije izmislila.

i druge trice i skraćenice

(naknadno utvrđujem da je ovo tekst sa puno zagrada)

Papazjanija kao i obično. I preskakanje. U glavi. Asocijacije koje osim mene niko ne bi mogao da poveže u smislen niz. A ni ja ne garantujem da je smislen. Al' mogu da probam.