Ja sam (self here) , beam me up, Scotty !

"The notion that I am me, feels like a pebble in my shoe" - Nobodyhere

Opet blog o umrežavanju ,  lepljivoj paučini iz koje se nija lako iskobeljati.

Ni ne pokušavam da se iskobeljam, naravno, nego mi od ne-tako-davnog talasanja  na rubu mreže, preko sadašnjeg Wikileaks talasanja, pa još nekoliko sitnica, sve više jedno drugo umrežavanje privlači pažnju.

Mnogi su čuli - u elektronici umeju da se kreću ne samo elektroni (teče struja), nego i šupljine. To je prividno, naravno, iluzija, pošto u šupljinu ulete neki od susednih elektrona pa je tad šupljina tamo gde je bio taj nekad susedni  elektron i nama se čini da se šupljina kreće.

Prostiji primer -zamislimo livadu i na njoj urednu 100x100 matricu, tj 10,000 ćelija u kojima mogu da stoje ljudi, pa onda samo 9,999 ljudi tako da nam je jedna ćelija uvek prazna. Ako se u praznu ćeliju uvek i brzo pomeri neka osoba iz susedne ćelije ima se utisak da se praznina kreće, ne ljudi.

Tako, čini nam se da je šupljina opipljiva. U elektronici šupljine rade posao, rade u društvu, rade ko zna gde.

Tako, i šupljine su deo umrežavanja. Nigde kraja čudnim, novim načinima da se uvežemo.  Pa bih ja sad skočio na fotoalbume, kamere, dvoglede, zvučnike, glasne žice, programske alate - sve su to načini da se umrežimo. Poznati. Evo još nekoliko manje poznatih primera, jednostavno ispričanih:

- Većina nas zna kako se ultrazvucima posmatra nerođena beba - zvuci se odbiju od bebe, vrate nazad izvan tela, mi ih merimo te odbijene zvuke, merenja procesiramo i dobijemo sliku. Grubu, doduše, ali kako tehnologija napreduje slike su sve preciznije. Sličan princip može da se koristi i u upotrebi radio talasa i prvi ga koriste, kako to često biva, razni državniji entiteti. Samo ovi talasi lako prođu i kroz zidove pa mogu da nas posmatraju dok smo u kući, a sa ulice, bez obzira na zidove i navučene zavese. Isto, kako tehnologija napreduje frekvencije talasa su sve više, talasne dužine sve kraće, merenje vremena sve preciznije i preciznost snimka sve veća.

- Nešto smešnija tehnologija oprobana u osnovnoj formi, tek eksperimentalnoj formi ovih dana je gledanje iza ćoška, tj snimanje kamerom. Smešno, znam, kamera nam je u rukama, npr, a ćošak ispred nas. Ovde je kompjuter mračna sila - napravi se klasična fotka onoga što se iz naše pozicije vidi, tu okolo ima svašta, drveće, trava, neki zidovi itd. A onda se napravi još jedna fotka, ali pre toga okine jak blic. Nešto od te svetlosti dobaci i iza ćoška (mi vidimo odbijenu svetlost i kad nešto bljesne, a izvor bljeska ne vidimo direktno). Pojednostavljeno: zamislimo da se blic ugasi i sad čekamo da napravimo fotku kad su i zraci odbijeni od stvari iza ćoška, preko okoline, počeli da stižu nazad do kamere. Tako sad imamo dve fotke, pre blica, i ovu gde je okolina pomalo osvetljena zracima odbijenim od stvari iza ćoška. Kompjuter analizira i kaže nam šta je iza ćoška. Kora drveta, između ostalog, služi kao ogledalo. Naravno, i svetlo su radio talasi izuzetno visoke frekvencije, oborimo malo frekvenciju da nam ne ništa blješti u očima, da više ne vidimo bljeskove golim očima, i tako smirimo psihodeliju i imamo - obična kamera, uz jak kompjuter, snima iza ćoška, iza dva ćoška, iza Bog zna čega.

- Ovaj primer je polu-smešan i zabavniji, ja mislim da ovo već postoji, bar je postojalo eksperimentalno, i svaki muškarac koji drži do svog „integriteta" bi trebao da ga (to) ima: radi se o audio pojačalima, ovim muzičkim, odakle god da dolazi muzika, od uređaja ili od nekog dragog nam bića. Sa mnogo malih zvučnika u prostoriji, diskretno postavljenim, i šačicom mikrofona isto tako strategijski postavljenim, iako nema tajni, špijuniranja, kompjuter može sledeće: pođe od toga da je zvuk, u stvari, oscilovanje pritiska vazuda koji dopire do naših bubnih opni, pa tako i one osciluju. Dalje, kompjuter može da sasluša uputstva srećnog vlasnika daljinske komande, koji sedi u udobnoj fotelji, pa onda uposli pojačavanja i promene faza signala za svaki zvučnik posebno. Zvučnici sad zvuče tako da se zvuk iz primarnog pravca normalno čuje, neka to bude potez fotelja-TV ovom prilikom, a oni ostali zvuci budu poništeni. Smešna scena - nema slušalica, nema prepreka u prostoriji, čujete zvuk iz jednog pravca, a iz ostalih pravaca ne, muk. Na dva metra od vas neko otvara usta i glasno priča a vi ne čujete. Ako se ne varam, pričao mi drug, nije tu kompjuter nešto prepametan, ovo svi već donekle umemo i bez opreme, ja umem sigurno, bubne opne možemo pomalo da pomeramo i zatežemo, iako nismo svesni, pa da budu osetljivije na nekoga ko nam se obraća u bučnoj diskoteci.

E sad, imam dužnost i obavezu da se posebno obratim ljudima koji su kao i ja pola svoje životne mudrosti stekli višestrukim gledanjem jednih te istih epizoda Zvezdanih Staza - tamo se pojavljuje univerzalni prevodilac. Primer - neko nešto priča na Japanskom, a mi čujemo govor na Bih-crnogorsko-hrvatsko-srpskom. Naravno, možda ste se kao i ja pitali kako to da se zvuk prevoda ne pomeša so originalom - sad vidimo rešenje, sve što je potrebno je da se svako od nas okiti sa  jedno desetak zvučnika (poluozbiljno, kako CPU snaga  u mobilnima, ili minđušama, poraste još jedno 10-tak puta ovo će biti jedna od mogućih aplikacija).

- Pa onda razni RFID (Radio Frequency Identifikacija) tagovi zalepljeni na artike, sve i svašta, mali kompjuteri ako je potrebno, pa kako se otvori frižider sladoled može da vam kaže kako ga treba danas pojesti da se ne bi pokvario.

I tako, kako tehnička revolucija plete svoju paučinu oko nas, sve više lepljivu i sve gušću, jednog dana će nam više odgovarati veštačke mrežnjače da se ne bi mučili sa naočarima, kokošijim slepilima i ostalim nego da lepo vidimo (već se eksperimentiše sa nekim primitivnim verzijama i prvi eksperimenti na slepim ljudima obećavaju), pa onda sve lepše da vidimo kako sve noviji modeli veštačkih mrežnjača, po sve nižim cenama, počnu da dodaju ove gore opisane funkcionalne module.

Pa veštačke bubne opne da bolje čujemo hod mrava kroz travu, veštačka krv da možemo da ronimo satima na dah, veštački receptori za miris da nam partner izmami radostan osmeh na licu kako nam se približi na 10 kilometara itd.

Još će što heroji što polu-heroji jedne generacije da se koprcaju u svemu ovome i da se opiru, ali sledećoj generaciji će to biti normalno i odjednom će ovaj prostor oko nas promrdati, oživeti i postati  sve gušći, toliko gust i šaren da ćemo na trenutke da se osećamo samo kao prazne ljušture  koje kobajagi imaju svest, ali svest, u stvari, možda ima samo okolina oko nas, dok smo mi privid.

Misao kao rupa u mišljenju, biće kao prazna forma u suštini, okamenjena luštura iz koje je isisana kreativnost da bi mnogo veće prazno oko nas kreativno oživelo.