Dragi Dnevniče,

Jutros sam ustao prilično uznemiren. Usnio sam noćas čudan san…Ja kao stojim na vetrometini,  a iza mene neki prelepi  beli konj, evro me oprosti, kao da će da progovori. Okrenem se ja, kad odjednom sve ono što sam stekao mukotrpnim radom za godinu dana netragom nestade. Nema mi kuće od 600 kvadrata, nema mi bazena, nema m nii Audija A400 XL I Turbo dizel-benzin na turbo pogon nitro. Gleda me batler onako mrko i  sve mi, evo vako preti prstom…A ja ga pitam - Pobratime pa šta ovo bih?, a on onako šapatom sve mi ponavlja - Vučić, Vučić, Vučić …..Probudih se unezveren i znojav, pošto sam  takav i legao  zbog kasnog basketa sinoć, a moja Ljudmila mi reče - Spavaj, spavaj bio je to samo ružan san.

Ustajem iz kreveta I puštam svoju omiljenu  Rusku himnu, sa kojom uvek započinjem dan. Inače ovu stvar sam zavoleo još dok sam kao mlad obilazio striptiz klubove, gde sam i upoznao moju Ljudmilu, zanosnu plesačicu. Odmah zatim sam pustio i sledeću meni omiljenu stvar (Marširala Kralja Petra garda ) jer Kosovo je za mene srce Srbije što mi inače  piše I na kamionima.

Konkurs za naj-maminu priču meseca decembra na temu Kada sam prvi put ugledala svoju bebu privodimo kraju dvema pričama:

1. Moj borac
2. Vilinsko čudo

Ovo je prilika da se zahvalimo svima na učešću i glasanju.

Naredna tema biće objavljena u januarskom izdanju časopisa Mama, ali i na blogu B92.
Tada će biti objavljen i spisak nagrađenih meseca decembra.

Glasanje za dve poslednje priče obavlja se kao i do sada klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara. Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92. Svakoj priči

Na Đurđevdan 2005. godine, prešao sam Albansku granicu na prelazu Morina. Sam. Peške. Noć pre proveo sam u Manastiru Svetih Arhangela, što je bilo izuzetno duhovno iskustvo, pogotovo jutrenje na koje je došlo troje od šačice preostalih Srba iz Prizrena da osvešte slavski kolač, a onda na kratko obišao Goransku proslavu u brdima iznad Prizrena.

Iliti: šta da kaže jedna, nesmirujuća, ljuta, besna i očajna: tri-dana-na-bensedinima-majka svom detetu koje je mesecima učilo, dok su drugi kupovali gotove testove?

Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam:ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ili je kuga pomorila.

Prota Mateja Nenadović

Šta ćeš da učiniš vladaru moj? Kuga je svuda oko nas. Šta ćeš da preduzmeš? Umiru ljudi svakodnevno. Neki su već odavno pobegli, vladaru moj, a ovi koji su ostali sede i čekaju. Valjda tvoju odluku, tvoju pomoć. Ili pomoć od Boga. Eno, crkve su pune. Hiljade se mole i iščekuju milost. Ispred tvoje palate, stoje mnogi drugi. Obećao si im život, a smrt im svakodnevno na vrata kuca i decu im poziva.

(Илити: Не волим да причам о себи, али узмите мој случај)

Gost autor: Tasadebeli

Када сам започињао своју просветарску каријеру, непрекидно сам понављао у себи: „Ти сада радиш са живим људским бићима. И то малим људским бићима. Деца нису истоветни шрафови на некој покретној фабричкој траци, а ти ниси Чарли Чаплин у Модерним временима који те шрафове треба да заврће на исти начин по читав боговетни дан толико да ти руке понављају исти покрет чак и када престанеш да радиш на траци. Деца нису шрафови, људи нису шрафови,...“ И тако стално, ево већ двадесет година понављам то себи.

Selo Gradac je na putu od Batočine ka Kragujevcu, i počinje od Jerininog brda na kom je bila tvrdjavica, grad, gradac po kome je ime dobilo. Mada, tu su ljudi živeli i mnogo pre omražene kćeri sevastokratora i gospodara Moreje, Irine Kantakuzine, u narodu zapisane kao Prokleta Jerina, jer je teškom mukom i kulukom plaćana njena gradnja odbrambene linije kojom je pokušavala da zaustavi sve brojnije nadiruće horde Turaka. Tu, baš pod krnjotinama njene tvrđave, na severozapadnoj strani gradačkog brda, prekoputa Erićke vodenice, otkriveno je stanište pećinskog čoveka još iz vremena paleolita i neolita, i u njemu ostaci pećinskog čoveka, mamuta i oruđa iz tog vremena. Ni po čemu drugom selo koje mi je majčevina nije uspelo da se upiše u istoriju, sve dok nije počela teška smutnja drugog rata.

Imam čast i zadovoljstvo da postavim tekst koji je napisala

gost autor: Danica McCormack

U pitanju je detektivsko-genetička priča o retkim bolestima.

Želeo bih da sa vama podelim nekoliko stvari koje sam delio na raznim mrežama.

1. Knjige, besplatno

Nekada davno smo kolege i ja uživali u pisanju knjiga (skripti/udžbenika). Tiraži nekih knjiga su se rasprodali, doštampavanje je skupo, a trebalo bi i ozbiljno da

Obrazovanje - to je ono što ostaje, kada je sve naučeno zaboravljeno!
Beres Frederik Skiner

(naslov bloga je takav zato to sam prije više od godine Tasi rekao da namjeravam da napišem nešto o obrazovanju, a to je isto kao da sam obećao) 

Piše: Rodoljub Šabić

Početkom, sada već davnih, 90-tih godina prošlog veka,  u SAD, u Los Anđelesu, grupa policajаcа je lišavajući slobode mladog delinkventa Rodnija Kinga, primenila silu. King je, teško povređen, završio u bolnici, a policajci u sudnici, na suđenju koje je trajalo skoro godinu dana i na kraju kojeg ih je  sudska porota oslobodila. Ali, u medijima se pojavio snimak koji je sačinio slučajni prolaznik, a koji je "govorio" da su policajci primenjivali tešku, brutalnu silu na način koji je šokirao javnost. Kako je King bio crnac, a policajci belci,

Razgovor i razmisljanje o vremenu Josipa Broza Tita, u kome je dosta nas rodjeno, a solidan broj, bogami, i odrastao, se uvek svodi na dva ekstrema: nije valjalo nista, i sve je bilo idealno.

Istina je, kao i uvek, negde na sredini, ali (cisto da stvari budu bespotrebno zakomplikovane) tacno je i da ne postoji samo jedna istina. Svako ima svoju licnu istinu. Nekoga je tadasnji sistem oprljio, nekome opalio dva samara, a nekoga je bogami i dobrano sutnuo u zadnjicu. Sa druge strane solidan broj ljudi je relativno mirno ziveo, sa relativno malim brojem briga, a bogami jedan broj se i lepo nafatirao za vreme staroga sistema.