Rec ima gost autor alselone (ventriloquist)

Zamislite da šetate kroz muzej voštanih figura “Madame Tussauds”. U prepunom ste holu, zamrznutih ljudskih figura. Nagnuti nad jednom od njih posmatrajući neprirodnu teksturu njene kože i „prepariranu” grimasu, figura vas pogleda suvim ukočenim pogledom i polako trepne, jezivo zar ne?

 A zamislite sad da vam priđu Wall-e, R2-D2, C-3PO. Ovo je prijatnije, jel da?
A zašto je to tako? Pokušavajući

Dim i magla hladne fuzije 

Od svih trikova koje je pred našim očima izveo Jezdimir Vasiljević, opsenar srpskog političkog cirkusa devedesetih godina prošlog veka, meni je najzabavniji onaj kada je, 1996, otprilike, tada već u bekstvu od zakona, patentirao “elektro-generator zatvorenog strujnog kola” koji, po rečima ovog izumitelja, radi tako da “ruši tradicionalne zakone fizike”.  Iako tehnički detalji ovog izuma nisu nigde

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?

Opšte je poznato da su deca vrlo glasna prirodna pojava. Od prvog dana kada u vašu kuću stigne faraonski umotana vekna koja se predstavlja kao sasvim taze ljudsko biće, jasno je da je tišina svoje završila. Šta je odradila, odradila, u konkurenciji sa tako malim, a tako glasnim stvorom, nema šta da radi. Imanje bebe se meri pauzama između dva urlika, pri čemu je oduvek prosto bilo čudo kako tako mali organizam može da proizvodi toliku buku i galamu.

 Hrvatskim nacionalistima su silom navukli novo i elegantno EU odelo, ali ispod njega su i dalje usrane gaće u bojama šahovnice.

Neću da lamentiram nad prošlim vremenima, kada su Novosađani, i Vojvođani uopšte, poistovećivani sa maskotom Lalom, koji sluša tamburaše i jede sataraš, rinflajš, bećar paprikaš, šnenokle, i crnim vinom farba brkove, dok su preko Save jeli gotovac, cicvaru, kajmak, jagnjeće sarmice, prebranac, i pili žutu osu.

A onda smo mi Vojvođani, naročito mi u Novom Sadu, u oktobru 1988. godine, pre bezmalo 25 godina, naglo shvatili koliko su zapravo po nas zdrave bakterije Streptococcus thermophilus i Lactobacilus bulgaricus, i počeli da pijemo jogurt. U revolucionarnim razmerama.

Termin je zakazan za 9 45. Došli smo na red u 10 15, jer je neki čovek kasnio. Otvaramo vrata, ona bukvalno otima dete iz mojih ruku i užurbanim, malo nervoznim (što bi se moglo slobodno smatrati eufemizmom za: baš sam ispizdela što ste mi upali u pauzu) glasom saopštava da zatvorimo vrata. I tako mi ostanemo s'onu stranu.

U metrou sam se spustila na sedište i uočila u širokom indirektnom polju periferne vizije da me neko posmatra.

Ima jedna zemlja u kojoj učenici polaze u školu kasnije (napomena: sa 7 godina), imaju manji broj časova, uživaju u tromesečnom letnjem raspustu, provode manje vremena u školi dnevno, skoro uopšte nemaju domaće, a tek retko imaju kontrole zadatke.

Ima jedna zemlja u kojoj su nastavnici cenjeni profesionalci, brzo dobijaju stalan posao, retko se evaluiraju, primaju prosečnu platu, imaju jak sindikat.

Ima jedna zemlja u kojoj su škole skromno finansirane, razvijaju sopstveni nastavni plan i program, istražuju i usvajaju nove tehnologije, nemaju razliku u postignućima učenika i nijedno dete ne ostavljaju na cedilu.

Ta zemlja nalazi se u vrhu top liste svih zemalja sveta po skoro svim merilima.

Dobrodošli u Finsku.

U zadnjim dekadama Srbi su i onako krivi za sve pa da im nakačimo i rasizam. I to selektivni. Jer u Napretku iz Kruševca igraju Fimpong, Muhamed i nova zvezda Regan, sva trojica iz Gane. Crnih fudbalera ima i u Vojvodini, Zvezdi, Partizanu, ali i u manjim sredinama poput Jagodine i Ivanjice. Da napomenem i da su tamnoputi “Srbi” brend košarkaških klubova Partizani Radnički iz Kragujevca.  I kako to da se njima niko nije zainteresovao za rasnu pripadnost i našao nekakve zamerke. Ovo sa engleskim medijima "Rasizam u Srbiji" mi baš zvuči kao ono “drž' te lopova”.

I tako su muževi nežno zagrlili svoje žene i uzevši svoju decu u naručje, suznih očiju,  podarili im najduži oproštajni poljubac.

Ovo je tekst koji sam napisala 2009. godine i zbog njega najebala. Bio je i ovde na blogu, te 2009, ali je izbrisan. Ponovo ga objavljujem  jer vidim da je posle pet godina ipak postao aktuelan, te da je maca dosla na vratanca.

Kako je vlast ozakonila radioaktivno djubrivo za njive od 10.000

123

 Autor: Rodoljub Šabić

Ovaj post docni petnaestak dana. Želeo sam da ga napišem 7. decembra jer je tog dana 1928. godine rođen Noam Čomski jedan od najuticajnijih kritičkih mislilaca savremenog sveta. Ali, i nezavisno od povoda i docnje ima smisla (iz okvira jednog izuzetno širokog opusa koji obuhvata lingvistiku, ideologiju, politiku, informacione tehnologije, obrazovanje...) podsetiti na jedno izuzetno, kod nas nažalost zenemarivano štivo. Štivo sa „večito“ aktuelnom temom – manipulacija društvom.

Evo njegovih, pojednostavljenih, nadam se korektno parafraziranih Deset strategija manipulacije stanovništvom: