Kaže vic: nije babo grdio Muju što se kock'o, već što se vadio. Društvo i građani su, zaslugom našeg političkog sistema, taoci "vađenja" i opravdavanja pogrešne ekonomske politike.

gost autor: nada42

Ovo je rečenica koja se obavezno nađe u komentarima na vesti koje kritikuju državu Srbiju. Ako gejevi traže svoja prava i kritikuju Srbiju zbor homofobije, nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!". Ako Muslimani neće da pevaju himnu „Bože pravde", nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!". Ako ateisti kritikuju Srbiju zbog povlašćenog položaja SPC, nađe se neko da im kaže: „Ako vam se ne sviđa, a vi idite!".

Često većina nastupi sa te pozicije, koja je vrlo slična roditeljskoj „dok si pod mojim krovom, ima da radiš šta ti ja kažem, a ako ti se ne sviđa, vrata su tamo". Interesantno je da taj koji bezobrazno dozvoli sebi da nekog tera iz zemlje smatra da je on svoj na svome, da je zemlja njegova kuća i da može da istera svakog ko ne igra po njegovim pravilima. Možda to pravo vuku iz Ustava Srbije koji kaže da je Srbija država srpskog naroda i svih ostalih dođoša, ali bez obzira na sve, svi su građani ravnopravni pred zakonom osim ako su popovi, političari na vlasti, bogataši...

http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/ 

O politici retko pišem. Možda zato što sam dobar deo ne tako dugog života potrošila na vetrenjače i stoku. I zato što se o tome ne može razgovarati pristojno, bez da ti neko ne nalepi -izam. Nisam od onih razočaranih, što u dešperaciji odmahuju belim listićem. Sve što sam imala o sadašnjoj vlasteli da kažem stalo je u par rečenica.  Ostalo je još ponešto da se doda u konkretnom slučaju. 

U Markesovom romanu Jesen Patrijarha opisuje se događaj iz Generalove (partijarhove) mladosti, kada se zaljubio u lepu ali sirotu Manuelu Sančez, i njegovom pokušaju da je osvoji.  Nevičan udvaranju i stvarima ljubavnim, General pribegava jednom skoro mađioničarskom potezu ne bi li pridobio Manuelinu naklonost. Naime, pošto je devojka živela u siromašnom delu grada, diktator naredi i organizuje, tokom samo jedne noći, temeljito preuredjenje ulice u kojoj je devojka živela. Razjurio je pse lutalice, sredio i ulickao travnjake, drveće potkresao, kuće popravio i obnovio – rečju, pretvorio taj siromašni i oronuli deo grada u pristojan i udoban životni prostor.  Kao iz bajke, može se reći.

Gost autor: alselone

  Da li biste voleli da ovo bude slika noćnog neba koje se vidi sa Zemlje?

Prelepo, zar ne?

Pravi odgovor bi, zapravo, trebao da bude - ne, ne želimo da vidimo ovakvo noćno nebo. Ovo noćno nebo nagoveštava jedan od najdramatičnijih događaja koji se dešavaju u svemiru - sudar galaksija.

„I da je bila stoput gora nego što je bila –Jugoslavija bi opet bila stoput bolja od svega što je nakon nje nastalo.“

Svima koji poštuju svoju istoriju i ponose se antifašističkom borbom protiv nacista i fašista svih vrsta, čestitam Dan republike.

Pre više od mesec dana je nadležni organ države Srbije obećao da će poraditi sve potrebno da roditelji dece sa Batenovom bolešću mogu lakše da dođu do hrane za svoju decu. Jedine hrane koju ta deca mogu da jedu. Hrane od koje zavisi život te dece. U međuvremenu je umrlo dvoje dece, nadležni organ još nije odradio obećani posao. Predlažem da se dotični zatvore u sobu bez hrane i vode dok ne urade obećano. A i zato da konačno shvate kako je to kada zavisiš od tuđe milosti i kako je to lagano umirati bez hrane...

Imate li duše?!

" Каже да је дете које је тренутно у болници тамо због тога што су му родитељи, у недостатку новца за набавку исте, уместо ентералне давали пасирану обичну храну. Дете није могло да је свари, а нити да је поврати, па ју је удахнуло у плућа и сада је због тога у животној опасности."

(edit) 

Prenosim blog od razmisljam, jer ovo mora da bude na naslovnoj strani, ovo je najmanje što mi na blogu možemo da uradimo za tu jadnu decu:

 Prepuštam reč Maloj Mami:

               Ovo je nastavak priče o deci i roditeljima koji se bore protiv teške Batenove bolesti.

               Dece ima 7-oro. Dvoje je umrlo za manje od 5 meseci. Trenutno je još jedno dete u bolnici (ime neću da spominjem jer je to želja roditelja ).

               RFZO nije odobrio enteralnu hranu ovoj deci iako su čvrsto obećali da će je odobriti za deset dana ( obećanje je dato 28.2.2013).

               Danas je 7.4. 2013. Hrana još uvek nije na pozitivnoj listi.

U redu je, gospodo iz vlasti; slušajući moju mudru babu držim se životnog motoa da „ne ljubim svinje u dupe, makar se nikad ne najeo krmenadli“.

 I vaše vreme će proći!

Za razliku od dobre književnosti...

Dvadeset godina besprizornog otimanja novca i resursa ovog naroda od strane političko-tajkunske kaste bilo je dovoljno da se društvo vrati u predcivilizacijsko stanje. Ono što je na vrhu piramide bila besomučna krađa moralno nakaznih vladara i kruga njihovih poltrona, koji su nas uz pomoć naše slomljene volje uzjahali i danas čine naš politički sistem, na putu ka dnu se pretvorilo u gloženje oko ostataka plena i mrvica koje su nam bacali. Zaslepljeni lažnim ideologijama i nimalo slepim vođama gubili smo države, gradove, blagostanje, samopoštovanje, dostojanstvo. Pretvorili su nas u apologete zločina, svoje krvave pirove i gadosti proizvodili u zajedničke, plemenske i nacionalne. A zatim i otpor svemu tome unovčili, uhlebili, izigrali.

Jednom, davno, nedeljnik Vreme je bila upaljena šibica u mrklom mraku, podsetnik da si normalan, da saveznici u opštem besmislu ipak postoje, da nisi otišao dođavola sa ostatkom sveta.

Nedeljnik Vreme, jun 2013.:

Pravda za Acu Lukasa

jovana gligorijević

ACA LUKAS JE JEDNA OD RETKIH PREOSTALIH JAVNIH LIČNOSTI KOJE NE POKUŠAVAJU DA BUDU NEŠTO ŠTO NISU. I NE SAMO TO. KOLIKO GOD SE "URBANI" ZGRAŽAVALI NAD NJIM I NJEGOVOM PUBLIKOM, KOJA JE PROŠLOG VIKENDA ISPUNILA MARAKANU, ACA LUKAS JE GRADSKIJI, BEOGRADSKIJI I URBANIJI OD SVEGA ŠTO SE OVDE KAO TAKVO PREDSTAVLJA.

Moje uspomene su moj rodoslov
Živimo zajedno u incestuoznoj komuni
u kojoj naizmenično rađamo
ja njih i one mene

Bila sam VI razred osnovne škole kada mi je umrla mama. Pet meseci nakon njene smrti došlo je vreme da se proslavi još jedan Međunarodni dan žena mada, sudeći po načinu na koji se taj praznik obeležavao u mom neposrednom, školskom okruženju - čovek bi lako mogao pogrešiti i pomisliti da se radi o Međunarodnom danu mama.

Pisani zadatak iz srpskog jezika imao je prigodnu temu: "To su oči moje majke".

Koje oči čije majke, mater vam hebem - razmišljala sam dok sam blejala u svesku za pisane zadatke. Bila sam besna. Još uvek sam, valjda, bila u onoj prvoj od pet emotivnih faza procesa kroz koji prolazi svako ko se bori s nekim gubitkom.

Nikada mi ona Heraklitova da ne možeš dvaput zagaziti u istu reku nije bila jasnija no drugi put na Kaminu. Poučena prošlogodišnjim iskustvom, vrelinom u julu, težinom ranca, upalama tetiva, a poznajući put, krenula sam 19. maja. Računala sam na toplotu - bez vreline, na zelenilo umesto sprženih predela, na odmorišta pokraj puta, na jedno potpuno opušteno putovanje - u kome ću se, bez preteranih fizičkih napora, nauživati u prizorima, razmišljanjima, druženjima.

Iznenađenje me je čekalo već na početku, u San Žanu. Kiša, hladnoća i zatvoren tzv Route Napoleon preko Pirineja, zbog snežne mećave. Dobro, idem alternativnim putem.