Gallipoli je poluostrvo, kopno uz Dardanele (ime potiče od grčkog Καλλίπολις - "divan grad"), a Siachen je glečer, drugi najveći na svetu na tromeđi izmeđi Pakistana, Kine i Indije (ime potiče od kineskog i indijskog सियाचीन - "mesto ruža")

Šta zajedničko imaju (ako imaju) Galipolje i Siačen?

Rat.

Ili - još bolje - rat na ta dva mesta je paradigma koliko svaki rat ipak pokaže sopstveni besmisao i kako ta činjenica nikada (naravno) neće sprečiti ljude - da ratuju. Uvek će biti razloga, povoda i motiva, bez obzira na primere poput Galipolja i Siačena.

* posvećeno svetskom danu zaštite životne sredine (WED), odnosno Petom Junu koga su UN 1972. proglasile za "World Environment Day", koji se ove godine planetarno obeležava u Meksiku (Mexico 2009., dia mundial del medio ambiente)

...a s pokušajem postavljanja pitanja i traženja odgovora iz drugog padeža (genitiva), dakle:

"OD KOGA ILI OD ČEGA ŠTITIMO ŽIVOTNU SREDINU ?"

Ljudi, kao vrsta evolutivno nastala na "trećem kamenu od Sunca", nemaju spontanu, genetsku sposobnost za uviđanje, definisanje i ostvarivanje - opšteg, zajedničkog  interesa (neki autori to nazivaju "Tragedy of the Commons", što je Garrett Hardin stavio kao naslov svog članka iz 1968.). S malo sasvim razbarušene pesničke slobode u opisivanju malenih promena kojim evolucija dovodi do boljeg prilagođavanja neke vrste, moglo bi se zamisliti da je, (van ljudske volje i uticaja, naravno !), prva metafora za "ugovor sa Mefistom" (tako popularna metafora eonima kasnije!) bila upravo "evolutivna trgovina" kojom smo, u zamenu za svest, um, razum i kreativni intelekt na koje smo tako ponosni - izgubili alele kojima spontano i genetski imamo svest o opštem, zajedničkom interesu grupe, odnosno vrste. Što se nije dogodilo drugim živućim (ili evolutivno nestalim) vrstama koje žive u jatima, rojevima, krdima, čoporima, stadima, kolonijama, simbiozama, društvima, u zajednicama bilo koje vrste i oblika. Ljudima za definisanje opšteg, zajedničkog interesa trebaju - posebne, smišljene, ljudske regulacije (zakona, pisanih ili nepisanih propisa i pravila), i to obično tek posle događaja očite štete (bilo kog porekla) načinjene po sve ili po većinu ljudskog društva.

Prilično dugo vremena ljudi su, čak, našu zajedničku životnu sredinu zvali "čovekovom okolinom", kao da sva ta divota oduvek postoji samo zbog ljudskih bića.. Jes`, paz` da nije čovekova!? Ali takva upotreba jezika ukazuje na to kolika je arogancija prisutna ponekad u svima nama koji smo samo ostrva u moru drugih ostrva bez kojih ne možemo i ne umemo. A stanje naše životne sredine je dokaz  koliku i kakvu štetu arogancija i bahatost može da napravi.

 - o transplantaciji i donaciji organa -

Na svojoj poslednjoj sednici Narodna Skupština je donela odluke o velikom broju zakona i od svih izdvajam tri:

Zakon o transplantaciji organa

Zakon o transplantaciji ćelija i tkiva

i

Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja

Sve što znam o transplantaciji i donorstvu organa sa stručne tačke gledišta (osim čitanjem svih meni dostupnih informacija) saznala sam od dvoje novosadskih lekara koji se time bave - Zorana Miloševića i Jelice Alargić.

Sve što znam o regulacijama i uporednim pravnim okvirima koji se bave transplantacijama i donorstvom, saznala sam od predstavnika vlade (ministra Tomice Milosavljevića i njegovih saradnika) tokom rasprava na skupštinskim Odborima i u plenumu.

Čini mi se da naša javnost o temi transplantacije i donorstva još uvek malo zna i to je bio razlog zašto prostor za tekst o raznim informacijama o toj temi ustupam - Jelici Alargić i njenim koleginicama i kolegama iz "Donorske mreže".

RRA kaže da ima - problem. Definicija problema deluje sasvim jasno, dobro tematizovano i potpuno prikazano.

Autorska prava, zakoni i propisi iz te oblasti, obaveza poštovanja i primene donetih propisa, davanje procena o tome šta se MORA i šta se MOŽE učiniti, vidljivost međusobne informisanosti odgovornih aktera - sve je sasvim dobro vidljivo u vesti koja je u medijima juče objavljena, s naslovom:

"Srbija ostaje bez HRT-a"

sa podnaslovom:

NAŠA PRIČA:

Republička radiodifuzna agencija najavljuje zabranu emitovanja TV programa iz regiona

Pre devet godina, jedanaestog devetog 2001. dogodio se događaj koji je potresao svet.

84 godine ranije, 1917, s jeseni takođe, ali oktobra i novembra, dogodila se ruska revolucija koju je američki novinar Džon Rid opisao 1919 u knjizi "Deset dana koji su potresli svet". Naslov te knjige je sjajno izabran i može se primeniti na priličan broj događaja izazvanih ljudskom namerom, ljudskim planom i ljudskom rukom.

Ta dva događaja, inače,  imaju malo toga zajedničkog (ako uopšte išta imaju) osim te jedne jedine, najznačajnije osobine - temeljito su protresli naš svet i oblikovali istoriju za jednu celu ljudsku generaciju, ako ne i mnogo dalekosežnije.

Svetislav Basara u svojoj kolumni (Danas, 21.12.009.) piše "novogodišnji sms" Borisu Tadiću. U njemu kaže: “Da vidimo, poštovani predsedniče Tadiću. Univerzitet, pogotovo fakulteti društvenih nauka, u potpunosti u rukama Koštuničinih mudžahedina halk; provincijalizacija i posrbljavanje filozofije, sociologije, psihologije - o istoriji da i ne govorimo - u poodmakloj fazi. Po osnovnim školama veronauku predaju nastavnici članovi ekstremističkih desničarskih grupa. Duhovni, intelektualni i umetnički napori koji nisu u funkciji lažnog „rodoljublja“ se za sada tolerišu

Posle posta Javni servis: 48 sati nasilje dobila sam pismo od čitateljke koja se složila da ga objavim, ali je želela da ostane anonimna:

„Stvarno ne razumem to definisanje pojma zrtve nasilja u porodici, neko te maltretira i ti ostajes i dalje sa njim, vracas mu se po hiljadu puta,a onda se to predstavlja kao nasilje u porodici i povod za dzapanje dusebriznika iz neznam kog razloga. Ne, to je ponasanje dve osobe sa problemima u karakteru, podjednako odgovorne za zivotnu situaciju u kojoj su se nasli.”
(komentar sa bloga : javni servis 48 sati – nasilje)

Novinarka: Gde se žene tuku, čoveče!?
Miroslav: Pa dobro, nisam je baš tukao, nisam je baš ubijao.
Novinarka: Da sam znala, ne bih došla.
Devojka: Nekoliko me puta istuče, pa ode, pa posle nedelju dana lepo, pa me opet istuče.
Miroslav: Lepo preko kolena, po guzi.
(iz emisije: 48 sati, gde su se venčali Devojka i Miroslav)

Ne volim da idem kući. Tamo me zidovi guše.
Ne znam zašto je moj otac rešio da nad nama sprovodi nasilje. Možda je i on žrtva? Znam da nije imao baš srećno detinjstvo, ali nije bio sistematski tučen, niti je njegov otac tukao njegovu majku.

Moju majku je, nakratko prestao da tuče onda kada sam se, kao tinejdžer, prvi put suprotstavila i dobila batine poslednji put, shvativši da strah od fizičkog nasilja nije ništa u poredjenju sa psihičkom torturom, koju sam godinama pre toga trpela. Nastavio je nekoliko godina kasnije, kada sam otišla na studije.

De Merteuil: Dete moje, zašto ga nisi odbila? Zašto mu nisi rekla ‘'Ne!''
Madame de Volange: Pa, ja sam stalno govorila ‘'Ne!'', ali to nije bilo ono što sam radila. (Opasne veze -1988)

Danas je Božić po Gregorijanskom kalendaru.

Za Njutna

Things fall apart; the center cannot hold (W.B. Yeats)

Ovim stihovima je započeo P. Krugman svoju nedavnu kolumnu pod naslovom The Widening Gyre o raspadu globalnog finansijskog sistema. Štagod bili razlozi ovog raspada nije nam trenutno mnogo važno, ali cela dinamika kolapsa, njena

Prirodu treba posmatrati jer voli da se prikriva - Heraklit

Savremena nauka, kaže se, ne bi postojala u ovom obliku ako ne bi bilo tehničkih pomagala koja čoveku omogućavaju da prodre u svet nedostupan njegovim prirodnim čulima. Mi smo danas u stanju da posmatramo objekte udaljene mnogo milijardi svetlosnih godina od Zemlje, da direktno vidimo pojedinačne atome kako se kreću po površini nekog kristala, da čujemo pucanje

Kada “prirodnjacima” pomenete ime Jean Baptiste Joseph Fourier – a, najveći broj njih pomisli na Furijeove redove i Furijeovu transformaciju - evo, kladim se da su Vučko i Novković odmah na to pomislili. I on jeste zaista slavan zbog tih otkrića koja danas svaki student tehnike ili prirodnih nauka mora da savlada.  Medju ljudima koji se prirodnim naukama ne bave, ime ovog čoveka i njegovih redova možda ne znači ništa, ali će vam skoro svako reći da

Iako su ga rukovodioci oblasti pokušavali da odvrate, nudeći mu da poseti neku novu fabriku, Putin je obišao fabriku cementa ,uz komentar – «kakvo ste đubrište ovde napravili.»

«Ne možete me ubediti da ste uradili sve što je moguće da olakšate život stanovnicima Pikaljova»- rekao je Putin gubernatoru Serđukovu.

Putin je održao sastanak sa rukovodiocima oblasti, grada i fabrika, uz napomenu da je namerno došao da bi   «naterao autore svega ovoga, da dođu i svojim očima vide posledice svojih ambicija, neprofesionalizma ili prostačke alavosti «

«Autore», od kojih je glavni bio Oleg Deripaska,da su «skidali šlag sa torte a sve ostalo puštali da propadne- iz tri fabrike koje su bile povezane jedinstvenim tehnološkim procesom izvučena je najrentabilnija, ona koja je proizvodila cement i sodu, prekinut je proizvodni lanac, narušena zajednička infrastruktura, ostavili su jedni druge bez sirovina...». Dalje je rekao da problemi u Pikaljovu nisu vezani za svetsku ekonomsku krizu, već su počeli kad je fabrika podeljena.

Kada je Deripaska počeo da objašnjava uzroke takvog ponašanja, Putin mu je pružio ugovor kojim se garantuje obnavljanje rada preduzeća i rekao:» Ne vidim ovde vaš potpis, dođite i potpišite.» Deripaska je prišao i potpisao.

«A sada mi vratite penkalo»-  rekao je Putin.

Putin se potom obratio prisutnima:» Radnicima se moraju isplatiti lični dohoci, rok –danas.Mora se uspostaviti jedinstven proizvodni kompleks. Ako vi ne uspete da se dogovorite za tri meseca, to će biti urađeno bez vas. Srećno»

Stanovnicima Pikaljova sinoć je stigla plata,

„Njegova svetost patrijarh Patrijarh srpski Pavle preminuo je danas u snu, u 10:45 časova, u Vojnomedicinskoj akademiji, saopštila je VMA. Sahrana u četvrtak u manastiru Rakovica.“

Neka mu je večna slava i neka počiva u miru božijem.

Dugotrajna bolest, informacije i dezinformacije o nagađanju oko naslednika, iskazivanje neizmerne ljubavi, odanosti i zaklinjanja i mnogo toga ima dosta sličnosti sa situacijom u vreme bolesti i smrti Tita.

O tome sam u oktobru prošle godine napisao tekst u potpaljublju, a mislim da je sada u potpunosti aktuelan.

Dakle,