Doslovce i bukvalno. Na upravo završenom svjetskom prvenstvu u dizanju tegova održanom u Hjustonu, posljednjeg dana šampionata, Алексей Ловчев je oborio WR u izbačaju (i kombinaciji) u najvećoj težinskoj kategoriji +105kg.

O Denisu Ciplenkovu, najboljem armwrestleru današnjice,  u par navrata sam već pisao na blogu. Jednom prilikom to je bilo baš u nekom od tekstova istoimenog serijala, u kom sam apostrofirao njegove ekstremno snažne bicepse. E, upravo u disciplini striktni biceps pregib, Denis je oborio decenijama star rekord CT Fletchera (od 102kg). Novi  rekord sada iznosi 113kg.

Nasi ljubitelji kosarke odavno znaju kako je kad dva igraca iz iste zemlje igraju na istom timu. Sakramento Kingsi su tokom prosle decenije bili na neki nacin nas domaci NBA tim, sa Stojakovicem i Divcem u glavnim ulogama. Bivsa Jugoslavija je plodno kosarkasko tlo, bilo je nekoliko timova na kojima je bilo po dva nasa igraca, kao recimo danasnji Miami Heat sa Goranom Dragicem i Beno Udrihom.

U gostovanju u Dalasu protiv Maveriksa prosle nedelje, oba igraca su imala fin ucinak u vrlo tesnoj utakmici koja

Često dobijam poruke u kojima me neiskusni putnici pitaju : 
"A kako to sa vizama?"
"A gde vadim vize?" 
"Je l' možeš da mi daš neki savet za vize?"

- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

Iako je sunce, iako je toplo

neki nose jakne

neki su za Ruse

neki su za buba-švabe jer živa bića ne treba da trpe

neki se jebu u dupe i to je sasvim u redu

nekima je Dejan Mijač pokvaren odvijač

Често имамо прилику да чујемо да гласови дати странкама које не пређу цензус и тзв. „бели" листићи на неки волшебан начин „одлазе најјачој странци". Недавно је у емисији „Лични став" и Јово Бакић, иначе политиколог, потврдио да је такво тумачење тачно, додуше он је рекао да „иду у корист владајуће, односно најјаче листе", те да је то због - Д'онтовог система. Није само Јово, чуо сам то већ превише пута па сам решио да скапирам како тачно функционише тај фамозни систем.

Шта је Д'онтов систем?
Д'онтов систем је модел за расподелу освојених гласова међу странкама. Пошто однос броја освојених гласова неке странке и укупног броја гласова не мора да буде цео број (и готово никад није), а број мандата може бити само цео број од 0 до 250, потребан је систем који ће на фер начин конвертовати освојене гласове у број мандата. Сам рачун изгледа компликован, међутим, основно и најбитније у вези ове расподеле је да је она у суштини - пропорционална, тј. не фаворизује никог.

Užasan je osećaj kada se priča mora započeti sa ''bio je topao ili tmuran dan'' i tome slično, ali nekada se od te konvencionalne, da ne kažem – ustaljene rečenice, ne može pobeći, i zaista je bio topao junski dan, tek što su prestale kiše koje su danima padale, igrajući se sa mojim živcima, i na čiju me je pomisao sad bolela glava, sve je nekako bujalo, mirisala je lipa, nisam se ni na poslu mnogo umarao, dolazio sam kući zadovoljan i odlazio do obližnje prodavnice, čiji je vlasnik otac mog prijatelja, i gde sam oduvek, takoreći, uživao beneficije, da ne ulazim dublje u

toliko puta mi u toku dana 

 ne nisam htela to tako da kažem

hoću da zvuči lepše

da zvuči as deep as love

kad je već svaki sentiment koji osetim u vazduhu

kao blago prelaženje preko obraza

kao pamučna majica ispod kožne jakne

opet je prošla ponoć

štucam

jel to znači da misliš na mene

čini mi se

a sigurno i ti tako misliš

osećaš 

-kasno je da se sada napravi razlika između ta dva

meni se spava a ti već spavaš-

da sve što

Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.

Aleksandar Tijanić, jedan od poslednjih nepatvorenih teških bombardera srpskog novinarstva rekao je u jednom od zadnjih trzaja sopstvene lucidnosti, u čuvenom obraćanju studentima novinarstva, da Srbiji preti opasnost da joj sve ćerke budu kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Majstor izraza, koji se metaforama igrao onako kako se Majkl Džordan igrao košarkaškom loptom, našao je pravu sliku da predstavi, u Srbiji, uvek „dinamičnu" svakodnevnicu. I u toj svakodnevnici je plastično ocrtao mesto koje je, u vaskolikoj podeli društvenog (ne)rada i (ne)reda, „rezervisano" za mlade ljude, ili bolje rečeno za one mlade ljude koji se prepuste društvenoj inerciji.