Baš jutros, nakon neprospavane noći i gledanja utakmica naših ekipa u Evropi (posebno jedne)setio sam se jedne priče iz vremena kada sam radio u FC Valensija.

            Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Gusta magla i gusta kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.  

            Ako nikako, ni teoretski, nisi mogao ti to da uradiš svom najmilijem to je otprilike kraj istrage, jer dok su kod tebe kući i piju čaj od trešnje u gradu su se desila bar još tri slična ubistva.

            I nikom ništa. Evolucija.

Mesečev sistem u kome živim je melanholičan

zaradio sam srčanog crva sumnje

da sam dvoličan

po izbijanju na površinu

Sedi odličan!

rikverc u suštinu, potomci padaju

u zlatno središte Zemlje

jadničak je izgoreo na Suncu

tri lica, sedam naličja za finu uncu

Odnese me vetar, pa me lako baci
tako da svako može da me zgazi
ponekad se osetim ko papir
bazalni metabolizam održavam na kafi
dok je crno ne mogu da zaspim
ponekad se osetim ko vampir
utrčim u džunglu
kad me čovek prati
ponekad se osetim ko tapir

Niz staklo na prozorima slivale su se kapi kiše. Najpre sporo, dok jedna ne uhvati drugu,  a zatim bi nestajale u trenu. Stakla na naočarima zaboravljenim pored Igre staklenih perli prelamaju svetlost koja dopire sa TV-a sa koga ne dopire ton. Staklo ekrana je musavo po ivicama. Prave se mala ostrva prljavštine koja su preživela krpu. Odvojena su od kopna prljavštine koje se u tankom sloju hvataju na sam rub stakla. Neizbrisivo kopno i arhipelag koji nema ko da obriše. Staklo u kupatilu je primilo na sebe više od trideset  Judinih kovanica i sada mi, premazano srebro nitratom, svakim danom izdaje ko sam, a ja to ne konstatujem. Vidim samo bradu od tri nedelje. Staklo sijalice u kupatilu ne ispunjava svoju svrhu. Bolje se snalazim u mraku. Obrijaću se sutra po danu. Možda.

Kazna za danas je kazna telu, beg na brdo, koje glumi planinu, okretanje pedala, gaženje, gaženje, usko polje lažnog trotoara, pazi me, agresivan sam na prvom usponu, hladnjače pune leševa, voća i povrća, ljudi i životinja (samo ljude ne jedemo), tutnje, trube, duvaju u rog, gaženje, gaženje, vidim sebe spljeskanog, kroz naočare za sunce, pa me prođe, prođem dalje, gazim uzbrdo, telo cvili, ne čuje se cvrkut ptica, ni jecaj onoga što nije telo, samo dizel mašine sa stotinama konjskih snaga, ljudska snaga je živa zakopana, samo treba da se otkopa, za to, takođe, samo treba snaga.

Ne znam tačno da li je trač ili istina, ali stalno mi se čini da postojim, to, kad mi se čini, to je čist činizam, čitam strip Tarzana iz '81, šimpanza u meni hoće da se počeška po lobanji, staklenoj, u kojoj je žička pregorela, idem niz Žičku, idem niz Užičku, udišem čist kiseonik, ovuda ne sme da prođe smrdljiva mašina, marširam, valjam se, ukočen sam kao Marina, kao Milena, nisam svilen, a buba jesam, lenja, pita me drvoseča sa grane za crvenu Bubu u dvorištu, kažem '71, radi ali se ne vozi, dekadu sam mlađi a sudbina mi je kontradiktorna, ne radim ali se vozim, vozim se u nekim pričama u kojima mi se sve nešto čini, činija supe me sačeka na stolu, slova plutaju bezbrižna pa ih progutam, kao strah, koji odagnam novim sankanjem niz zamišljenu Čukaričku padinu, Bežanijsku kosu, spuštam se u bobu, merim sve u bobu, video sam u šarenom magazinu Bobu, i Brenu, sa brenerom,

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Gustina dima u izuvijanom hodniku kojim se silazilo u srce kluba bila je tolika da sam se morao držati za zidove. Mrzim dim, zato nikada ni ne idem po klubovima. Ne znam kako sam se uopšte obreo ovde. Kada se prostor oko mene proširio bilo je lakše gledati, muzika je postala razumljivija ali ništa privlačnija. Jedino gore od zadimljenog  prostora je zadimljeni prostor sa odvratnom muzikom. Ipak iz nekog razloga sam bio tu. Silazio sam serpentinama u samo dno kluba, gde je bila najveća gužva. Uf, kako tek mrzim gužvu, sve te parfeme, znoj, feromone… Stepenice do kojih sam stigao naposletku, kojima se silazi na najniži nivo su bile kao požarne, strme i uzane a neki su se ljudi čak i peli njima u isto vreme. Vrućina je rasla kako sam se spuštao krug po krug, tako da sam brzo ostao bez košulje. Negde na krug do dna osetio sam da me neko gleda odozdo, u stvari sve vreme kako silazim.