Čitajući poslednje blogove bocvene i Ines prisetih se jednog  prijatnog ženskog lika iz mladosti koji me nikako ne napušta, ali ni danas  ne znam  u kom obliku je opstao kao ljubav, romantika, čisto prijateljstvo ili nešto što ne mora da se shavti, razjasni, već samo oseća.

   Dečja želja da postanem vojnik obistinila se. Nisam razmišljao o ratovima, žrtvama, uništavanju, miru, čuvanju granica, oružju ... maštao sam o uniformi kao prepoznatljivom i neodoljivom statusu, pojavi, defileima, privlačnosti za oko, kao nečem  što je nedostižno za svakog. Bila je to dečja mašta, koja se raspršila posle dve i po godine vojnikovanja, upale zglobova i napuštanja vojnog školovanja.

    Da li sam nedostojan vremena? Da li je prostor mali, pa ne mogu nigde da se sklonim, iskoraknem, da me mimoiđe bar jedan udar vetra čiju čistotu kasnije ne mogu da udahnem, talas što povuče sa sobom nemoćnike i moćnike, da me iz svojih meta izostave munje i gromovi..? Da li sam nešto skrivio višim silama, nižim pobudama ili se jednostavno ne uklapam u ritam, u muziku haotične melodičnosti, sliku uzburkane jednostavnosti, u reči koje beže smislu...? Da neko ne primeti moje posrtanje, mucanje istine, prećutkivanje laži, moju ranjivost i nežnost, dobrodušnost; moju iskvarenost, zlobu, zlu krv, pakosti... sve od čega sam sazdan, kao i ostala /ne/ljudska bića, i započe da mi oduzima jedno po jedno, pa da mi ponovo vraća u izmenjenom obliku i značenju.

           Moja majka je ponajviše zalužna što je ideja normalnosti za mene od najranijeg detinjstva bila u potpunosti obesmišljena. Ona to nije uradila namerno, verujem da nije razmišljala o tome što je govorila, ali je suviša često koristila tu reč - normalno i meni je to bilo dovoljno da shvatim da ona ima toliko široko značenje, da ga uopšte i nema, tj. da je neupotrebljiva. „Da li je normalno da ne namestiš krevet?" (Ni

           Početak prvi:
           Nakon što sam obavio sve što sam imao da obavim, šetao sam se po ulicama Beograda, onako kako se po njima nisam dugo šetao, bez slušalica u ušima, bez problema, bez razmišljanja, bez plana; skretao sam tamo gde sam osetio da bi trebalo da skrenem, tamo gde nisam dugo skrenuo ili gde nisam nikad skrenuo. Takva se popodneva mogu opisati jedino kao blaženo neispunjena; to je

Bila ja u Guči! Dobro, nije mi prvi put i nisam išla samo zbog trubača i svadbarskog kupusa, ali što mi je bilo lepo, nemam reči da vam opišem.  A volim, bre, ta masovna okupljanja sa pevanjem i ožderavanjem i  da sam neka vlast uvela bih neki zakon da sva  punoletna lica MORAJU bar jednom u životu da posete i Guču i Exit. I nema – neću, ja ne slušam tu vrstu muzike. Ima da ideš, bre, pa posle pričaj šta hoćeš. Mislim, otkud znaš da l’ je glupo, ako nisi to doživeo?

Ej, a prvi put me jedva odvukli u Guču. Ma bre, kad su mi pomenuli da slušam trubače, kosa

 Internet sajt Narodne biblioteke Srbije ostvario je neverovatan rezultat. Najpoznatiji internet pretraživač Google dao mu je rang 10, čime ga je svrstao među najbolje i najkvalitetnije sadržaje na internetu.

 Google rang  10 је najveća ocena kvaliteta i značaj koju jedan sajt može da dobije i ova prestižna Googlova ocena sajta Narodne biblioteke je ogroman uspeh za  Srbiju 

U Jajincima je krajem prošle nedelje održana komemoracija u znak sećanja na 80.000 ljudi koji su ubijeni tokom nacističke okupacije. Bila je to turobna prilika, ali se uklopila u generalno prošlonedeljno raspoloženje Beograđana, koji su u velikom broju izrazili svoje protivljenje zbog tragične smrti Brisa Tatona i tako odbacili ekstremizam i ksenofobiju. Nacistički logori smrti su ekstremni primer kuda vas netolerancija može odvesti. Kaže se da je sve što je potrebno da zlo trijumfuje jeste da dobri ljudi ne preduzmu ništa. Zbog toga je bilo veoma bitno da hiljade ljudi javno odbace ekstremizam.

Dakle prvo moja gošća: Edi-va

Naravno, nismo sve iste.

Ima nas koje volimo dugu predigru, neke opet već u pogledu prepoznaju dovoljno seksualne privlačnosti i čekaju prvu priliku da se sa izabranim zateknu izdvojeno od ostatka sveta, makar to bilo i u liftu – u takvim situacijama se nema vremena za predigru, jedino što preostaje je kidanje i cepanje odeće kako bi se što pre ostvario kratak, urnebesan, vanserijski spoj.

Nego, da se vratimo na predigru, to jest, opišemo detaljno šta nikako nije dobro i ne sme biti praktikovano.

Od starta "blogerske karijere" mučila me je neravnopravnost onih koji se svojim imenom i prezimenom potpisuju ispod tekstova i komentara u odnosu na one koji se kriju iza svakojakih nadimaka i skraćenica. Blog je jedna od logičnih i korisnih tekovina demokratizacije i liberalizacije medija, ali je, na žalost i na nesreću, zadržao nešto iz prethodnih, neslobodnih vremena: skrivanje iza šifri, tj. bežanje u anonimnost.

Tekst kolege Jurice Pavičića, koga takodje muči isti problem, sadrži u sebi argumentaciju sa kojom sam saglasan:

Konačno, dolazi kraj teroru

Slično pravim uskršnjim jajima, ona mogu biti dobro skrivena i teška za pronalaženje, a ponekad gotovo nedostižna. Međutim, ima i vrlo neobičnih i ponekad teško razumljivih ponašanja, slika, tekstova... Ipak vredi se potruditi i pronaći neka.

Evo jednog jednostavnog primera kako da nađete „uskršnje jaje" u programu Microsoft Word:

           Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam

Prvi pravi! Pao je. Prvi pravi sneg ove godine, ove zime. Onaj šećerni, što škripi i zatrpava. Koji pada horizontalno, pod noćnim svetlom uličnih lampi. Gust i sitan, tih. Čekala sam ga otkako je prošlo leto, čim se zanjihalo granje javora u mom prozoru. Desno granje, ono koje zaljulja istočni vetar, koji sa sobom pre ili kasnije donese sneg. A uvek najgušće, igleno pada noću. Tada ulice plišano ućute i ceo grad zatrpava tišina koja se cakli. Noću.

Pierre-Simon Laplace (1749-1827), jedan od najvećih naučnika u istoriji čovečanstva, koga obično svrstavju u red velikana sa Euklidom, Galilejem i Njutnom, nije bio previše skroman čovek. On je, istina, potekao iz relativno skromne porodice (njegov otac je imao malo imanje u Normandiji i bavio se poljoprivredom), ali je život završio

Bili su to najbolji dani naših života.
Ne, bili su to najbolji dani ikada!
(Sloba Konjević na komemoraciji Vladi Divljanu)

Prvi put sam živeo u Engleskoj početkom osamdesetih, radio u londonskom ofisu jedne jugoslovenske firme.  Mlad , lep, lepe parice, plaćen stan. Uživanje.

U Englesku sam drugi put otišao da živim  deset godina kasnije, u Aprilu ’92 . Ovaj put je bilo drugačije. Živeo sam u sobici iznajmljenoj od jednog izbeglice. Da pojasnim, izbeglička porodica ( muž, žena, dvoje dece) su dobili stan od Engleza