Delovi o Paviću

           Početak prvi:
           Nakon što sam obavio sve što sam imao da obavim, šetao sam se po ulicama Beograda, onako kako se po njima nisam dugo šetao, bez slušalica u ušima, bez problema, bez razmišljanja, bez plana; skretao sam tamo gde sam osetio da bi trebalo da skrenem, tamo gde nisam dugo skrenuo ili gde nisam nikad skrenuo. Takva se popodneva mogu opisati jedino kao blaženo neispunjena; to je bila meditacija u hodu, spavanje sa otvorenim očima koje je prekinuo kratak SMS od moje tetke, čiji SMS-ovi obično imaju sličan sadržaj, „ako mi se ne javiš na telefon, ne poznajem te", „mali, ne budi skot, odgovori mi na poruku", ili „kako bi ti formulisao ovu rečenicu...". Ova je poruka bila kraća i nije imala smajli na kraju - pre sat i po vremena je umro Milorad Pavić.
           Bio sam u Palmotićevoj, na uglu Palmotićeve i neke druge i seo sam na klupu u obližnjem očerupanom parku, preko puta kafića sa slikom Odri Hepbern, dijagonalno od jedne oronule vile. Ponovo sam pročitao tu poruku, a onda sam telefon vratio u džep. Za Milorada Pavića sam prvi put čuo od svoje tetke, ona je za mene rodila Pavića jer mi je poklonila Hazarski rečnik, ona mi je javila da ja Pavić umro. Nije moglo biti prikladnije.

           Početak drugi:
           Danas je u 13,10 umro najprevođeniji srpski pisac, Milorad Pavić. (Prva mentalna korekcija: glupost; umro je svetski pisac.)
           Milorad Pavić je živeo dve stotine godina; rođen je sredinom osamnaestog veka, onda kada je jedan drugi Pavić u Budimu objavio zbirku poezije. (Mentalna korekcija: glupost; ako je živeo dve stotine godina, onda nije umro.) Milorad Pavić sa fizički opipljivim telom (primedba: suviše medicinski) rodio se 1929. u znaku Vage, a po astečkom horoskopu - u znaku Zmije. (Dijalog: JA: Ti ne veruješ u horoskope. JA: Ali Pavić veruje. JA: Ne piši gluposti.)

           Glas razuma:
           I ne pokušavaj da pišeš o Miloradu Paviću. Napisao si i obrisao desetine tekstova o Danilu Kišu, odustao si već tri puta od pisanja o Kunderi. Ne budi glup, ne misli da možeš pisati o Miloradu Paviću, on je napisao Hazarski rečnik, napisao je pesme kojih se plašiš jer su toliko nepristupačne da te razoružavaju, napisao je pripovetke gde nema suvišnih reči (a znaš koliko je to teško!), napisao je Predeo slikan čajem, tu knjigu voliš na jedan sasvim nerazuman način, naučio te je ko je Borhes. I ko je Gavril Stefanović Venclović, i ko je Jehuda Halevi.
           Čitao ga danas ili ne, Milorad Pavić je jedan od velikih korenova tvog književnog stabla. I kad ne govoriš o njemu, i kada ne razmišljaš, ne pišeš o njemu, i kada govoriš neopravdano zajedljivo da je napisao neke ružne romane u poslednjih dvadesetak godina, ti ne zaboravljaš ni jednog trenutka da je to isti onaj Milorad Pavić koji te je naučio da čitaš knjige; da, da - da čitaš knjige! Njegova senka lebdi nad tobom, to je strašna, divovska senka. Ti ne zaboravljaš ni jednog trena sa kakvim si ushićenjem pročitao prve stranice Hazarskog rečnika, onog prvog maja pre dosta godina, na izletu na Fruškoj Gori. Ne zaboravljaš princezu Ateh i njenih hiljadu lica.

           Početak treći:
           Jedno znam sigurno, a to je da o Miloradu Paviću ne mogu napisati jednostavan tekst, jer on nije bio jednostavan književnik, a (pretpostavljam) ni jednostavan čovek.

           Jedna sredina:
           Suština je (ako suštine ovde uopšte ima) u tome da je Milorad Pavić našao način da promeni proces čitanja knjige; to može delovati kao nešto što se podrazumeva, kada govorimo o dobrim piscima, svi oni menjaju književnost, ali to nije tako - svi oni menjaju književnost, unose nešto novo, izbacuju nešto staro, bruse sopstveni zanat i uvode u njega nove alate; Milorad Pavić je, nasuprot tome, promenio izgled zanata, preoblikovao je umetnost romana sa spoljne strane. Pre njega nije bilo pisaca čije su se knjige mogle rešavati kao ukrštene reči, niti romani koji se račvaju na stotinu različitih krajeva, ni knjige koje se čitaju dijagonalno, unatrag.

           Druga sredina, lepša:
           Pavić kaže da je to bilo prepodne, ali moja mašta odbija da mu poveruje: bilo je to prolećno popodne, jedno od onih popodneva kada je napolju toplo, ali nebo je sivo i upozorava da će uskoro pasti kiša (tako zamišljam dane pred apokalipsu, zatišje pred buru, čovek je oprezan i slobodan, i uživa i ne uživa). Milorad Pavić (sa lulom u ustima, naravno) prostire po ljubičastom pokrivaču bračnog kreveta četrdesetak kartica. Na svakoj od njih, napisao je naslov po jednog poglavlja iz knjige koju piše. U tom trenutku je to još uvek embrion, tek knjiga, možda i proza, jedna opšta odrednica, ali je naslov već poznat. Milorad Pavić, profesor književnosti i čovek od nekih stotinu pedeset književnih godina, ne zna još uvek kako će te fragmente spojiti u jednu celinu i upravo ih zbog toga slaže po krevetu, očekuje (pretpostavljam) da će se fragmenti složiti sami od sebe, najednom, poput slagalice.
           Ne znam da li je u tom trenutku mislio o tome da će svi njegovi romani govoriti upravo o tome da se priča nikada ne do kraja i ne uklopi.

           Treći početak:
           Hazarski rečnik bio je rešenje svih mojih zanatskih, književnih problema, tako sam tada mislio, a čovek svašta misli kada ima šesnaest godina. Tih sam se godina zanosio idejom da postanem pisac i verovao sam u to da ću jednom uspeti da napišem jedan od onih velikih romana (mladost - ludost) poput Idiota ili Tolstojeve Ane Karenjine. Imao sam, međutim, jedan mali problem - nikada nisam umeo priču da ispričam od početka do kraja, a i kada sam u tome uspevao, nisam njima bio zadovoljan; tehnika se može naučiti, postupak se može naučiti, ali je nešto uvek falilo. Činilo mi se da svaka priča mora biti beskrajna da bi bila kompletna, mislio sam da likovi ne mogu da izađu iz sobe i uđu u drugu sobu, već da to mora biti dug, detaljno opisan proces, kako se ništa od dinamike ne bi izgubilo, kako bi svaka sitnica bila rasvetljena, ali se redovno događalo da mi se, tako rasvetljene i objašnjene i napisane, te sitnice čine banalnim i dosadnim. Nepotrebnim.
           Milorad Pavić me je naučio da je sasvim u redu misliti u fragmentima i pripovedati u fragmentima. Hazarski rečnik me je gurnuo preko litice, rekao je nešto što bi najjednostavnije rečeno moglo biti ovo: why so serious? Igraj se, neka priča počne na kraju, neka ne počne uopšte, izostavljaj delove, nemoj da ih izostavljaš (dovraga: ne moraš ni da znaš sve delove), ostavi nekom neka mašta šta se desilo između dva fragmenta, a ako želi, neka dopiše svoj fragment; neka je kontradiktorno, neka je na prvih mah suludo, neka nešto fali, neka ima viška. Eksperimentiši. Nađi svoj glas.
           Bilo je to drsko i oslobađajuće u isto vreme.

           Primedba na treći početak:
           Nikom nije stalo do te tvoje priče - počeo klinac da čita, poželeo da piše, pisao, prestao da piše, počeo ponovo da piše, sumnjao u sebe i shvatio da nije pisac. Ako je tekst o Miloradu Paviću, onda piši o Miloradu Paviću.

           Glas razuma:
           Ti, u stvari, ne znaš šta da kažeš o Miloradu Paviću, jer je Milorad Pavić za tebe više mit, nego pisac, on je čitava jedna vrsta pisca, on je jedan svet za sebe. Ako ne možeš da pišeš o sebi, egocentrični skote, onda nemaš šta da kažeš, ti uvek pišeš o sebi i kad pišeš o drugima.

           Jedan od mogućih krajeva teksta:
           Ja pokušavam da kažem da je Milorad Pavić pokušao da promeni, ne roman kao jednu književnu vrstu, već način čitanja, i to je učinio tako što je odgovornost u stvaranju dela prebacio i na one koji to delo čitaju - kako će se roman završiti? kojim će se redosledom stvari odvijati? Sve one dileme koje pisca teraju na samoubistvo, Milorad Pavić je uspešno prebacio u tuđe dvorište - ako već želite da čitate dobru knjigu, onda se pomučite i stvorite dobru knjigu, jer i pisac je jedan od čitalaca i on ne može svima udovoljiti; a ako već ne može svima udovoljiti, onda neće nikome udovoljiti - udovoljavajte sami sebi, ne budite lenji.
           Svaka priča treba da ima svoju posebnu formu i svoj poseban tok. Ako se Milorad Pavić po nečemu razlikuje od svih drugih pisaca (i tu zaista mislim to: svih drugih pisaca pre njega), to je onda to - on je stavio tačku na klasičan način čitanja i otvorio jedno novo poglavlje, sa kojim ćemo tek da se suočimo. Milorad Pavić je pisao za internet, kada internet još nije postojao, pisao je hipertekst, kada ta reč još nije postojala. Bio je budućnost.

           Primedbe na mogući kraj:
           Prvo, u pitanju je poluplagijat.
           Drugo, patetično je.
           Treće, teatralno je.
           Četvrto... zaboravio sam.

           Nešto čega si se upravo setio:
           Kada si (davno, davno) dobio Pavićevu e-mail adresu, želeo si da mu napišeš pismo. Bojao si se da će ga tvoje pismo nasmejati, ili još gore: da ga neće ni nasmejati.
           Nisi se, doduše, setio šta se sa tim pismom zbilo: setio si se i da si se raspitivao kod jedne tebi posebno drage profesorke književnoti o njenom starom univerzitetskom profesoru Paviću, o njegovoj ženi, prvoj, drugoj. Bio si ljubomoran što ga nisi čuo kako priča o Lukijanu Mušickom, pa makar ti rekli i da nije bio onoliko dobar predavač, koliko je bio dobar pisac i istoričar.
           Koji stihovi Mike Antića mogu da opišu tvoja srednjoškolska osećanja prema Paviću?

           Da li ti je neprijatno dok čitaš te stihove?
           Jeste, neprijatno mi je. Neprijatno mi je zato što je tako bilo.
           Prva ljubav zaborava nema. Ona je patetična i iracionalna i fanatična i možeš je zaboraviti, možeš je kritikovati, sprdati se s njom (čak!), ali ćeš pocrveneti i osetiti neko mravinjanje pod kožom i vrpoljenje u stomaku, svaki put kada je se setiš. A setićeš je se ponekad. Biće te sramota što si voleo sa tolikim intenzitetom, tako nezrelo, tako nekritički. Klonićeš se prve ljubavi, ali ćeš joj se uvek i vraćati; prolazićeš pored njegovih sabranih dela na polici i ruka će ti, sama, drsko, bezobzirno dograbiti neku njegovu knjigu i ti ćeš pomisliti oh gospode ne opet ta knjiga, sto puta sam je čitao, prevazišao sam je, prevazišao sam tu priču, ali ćeš je ipak pročitati i dok je budeš čitao, osetićeš adrenalinski šok, srce će ti se uzlupati, obrazi će ti pocrveneti, dlanovi se ozonojati, jer se prva ljubav lako vraća, lako se ponovo oseti, ona je budalasta i poletna, ona je jedinstvena.
           Prva ljubav je priča od koje se crveni.

           Quo vadis?
           Kraj treće strane, prošlo je sat vremena. Ne mogu da rezimiram sve što sam napisao, jer u stvari nisam ništa napisao. Želeo sam da napišem tekst o Paviću i napisao sam nekoliko početaka, jedan kraj, par sredina, neke misli i dosta koječega, ali tekst o Miloradu Paviću napisao nisam.

           Druga varijanta završetka:
           Antić je jednom napisao gospođi Vineti: sve što sam vam juče pisao, danas ne uzimajte za ozbiljno.
           Smem li tako da završim, ako se stidim? Hoće li mi neko poverovati da ovo nije bilo namerno i da ja zaista nisam znao kako da napišem tekst o ovom čoveku? Šta znači moja neodlučnost, oklevanje?
           Nije li bolje završiti citatom, Pavić ipak sebe poznaje (prošlo vreme, možda?) najbolje:
Sve u svemu mogu reći da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.

           Kraj, zaista:
           Gospodine Paviću, pisci ne umiru!