televizor

U "Supermarketu" je izbacivac/prodavac karata rekao da smo dosli na pravo mesto, jer veceras je José James tu, i otvoreni su do 4 ujutro, i on je jazz senzacija... - tako veliki covek a uzbudjen kao devojcica. Zakljucili smo moj friend i ja da mu u toj kombinaciji treba verovati.

Pritisaka uvek ima. Zovu. Uglavnom mole, ali moj posao je da u takvim situacijama budem "srca kamenoga". Još nisam dobijao ozbiljne pretnje, a nemaju čime da me ucenjuju. 

      

 

1. juna 2007. godine, na putu od Ženeve ka Helsinkiju

 

Prethodnih dana pričao sam nekolikim ljudima o nesuglasicama koje sam poslednjih meseci imao sa jednom mladom koleginicom.

Stvar je, nekako, ispala sasvim banalna. U vreme kada se sve desilo, bio sam u nekim svojim preispitivanjima, a ona verovatno opterećena poslom. Nekako, desio se trenutak. Iz najbolje želje predložio sam joj da jedan materijal drugačije uradi. Ona je to, kako mi kasnije reče, shvatila kao tutorstvo i moj pokušaj da omalovažim njen rad. U svakom slučaju, otresla me je rekavši da se šef složio sa materijalom i da joj ne pada na pamet da sa mnom o tome razgovara.

 

Zamislite da neko na ledini za nedelju dana podigne grad za 40.000 ljudi

Zamislite da u taj grad u tri dana stigne tih 40.000 ljudi, najpre 10.000 u jednom danu, a onda ostalih 30.000 dva dana kasnije

Zamislite da tih 40.000 ljudi dodje iz skoro svih zemalja sveta, svih mogućih rasa, boja kože, religija, kultura, zanimanja...

Zamislite da tih 40.000 ljudi, bez obzira na to svoje raznovrsno poreklo, 12 dana živi zajedno, veseli se, uživa, komunicira, sklopi bezbroj prijateljstava

Zamislite da onda za jedan dan ode 30.000 a sutradan i ostalih 10.000

Zamislite da onda pet dana kasnije osim ugažene trave nema ničega što bi podsećalo da je tu bio grad od 40.000 ljudi

Zamislite da tih 40.000 ljudi nastavi da održava kontakte sa barem po desetak drugih narednih nekoliko godina

 

Moguće?

Svakako. Desilo se to krajem jula i početkom avgusta ove godine. U Hajlands parku, pedesetak kilometara severoistočno od centra Londona, održan je 21. Svetski skautski džembori!

Klima, zima

Kijev sam posetio u drugoj polovini novembra. Zima 2007. godine nije bila baš mnogo hladna, ali je zasigurno bila hladnija nego prethodne. Prvih par dana bilo je sunčano, pa samim tim i hladnije vreme. Snega je bilo, ali je na svim ulicama bio očiščen. Bilo je negde oko nule, ali mi se činilo da je mnogo hladnije. Nekako, sve mi se činilo da se dobro osećam, ali svaki iole duži boravak napolju uvlačio je studen u kosti. Čudno. Koliko god je u arapskom svetu lakše podneti velike temperature zbog suvog vazduha, ovde mi se zima činila još hladnijom. Kada je krenula

mr. loader kaze

Bila je pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom a ispod, prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog botaničkog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda slede već poznata događanja zabeležena u istoriji planete, pećinu je naselio Praotac sa plemenom.

Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

 Svaka sličnost sa ličnostima  čija imena  vam mogu posle gledanja stripića pasti na pamet je isključena. Ako vam ipak neko ime padne na pamet i dotakne vas, onda je to vaš problem, znači da ovu zajebanciju shvatate za ozbiljno, uzmite jedno pićence i ajde opustite se, sutra će biti neka nova ... Ama ovo su samo španska sela ... ! U Španiji, naravno ... 

 

 

Bruje žice na gradskoj i državnoj gitari o Generalštabovoj sudbini a čuju se i neki zvuci stručne, arhitektonske javnosti iz terce, arija je stara i note se slušaju već neku godinu ali sada je dostignut kreščendo i para uši jer je šeik ubacio žeton u ariston mada se uočava da je tekst promenjen, dopunjen i ima tamo novih reči koje se inače sreću na auto otpadima o čemu svedoči iskaz Birokrate u ulozi pomoćnika direktora u Direkciji republičkoj za imovinu koji glasi da stari auto ide na otpad ako je popravkja skupa pa se posle na auto pijaci ne dobije dovoljno para u odnosu na uloženo u generalku. O zaštićenom kulturnom dobru Birokrata nije govorio jer možda i nije znao da se o tome radi ili ga je bilo briga što tom staležu i priliči.

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

Jutarnje gledanje novina, Politike naravno kako je to bilo oduvek u porodici, i Dobrivoje je to činio a onda ja preuzeo. Čini ta navika nervoznim  zbog onog što unutra piše pa se sećam jutra iz februara i priče o hotelu Jugoslavija.

A piše. Grčki investitor je namerio da kompleks hotela unapredi tako što će obnoviti staru formu hotela a na krajevima zdanja izgraditi dve kule po 33 etaža i doći do 137.000 m2 apartmana i šoping mola sa zadržanim sadržajem hotela. To će koštati oko 277 miliona evra i biće izgrađeno do 2019 godine ako urbanisti beogradski budu saglasni sa predlogom projekta. Investitor hoće da raspiše i međunarodni konkurs  za arhitektonsko rešenje na osnovu datog programa i prostorne šeme. Predhodne analize kapaciteta i parametara GUP-a koje je uradio CEP kažu da je sve to u okviru prediđenih mera.

 Zaista, dosta je sa tim skepticizmom ... kritika vlasti i njenog delanja je neophodna ali ovde se preteruje sa tim načinom i to može te predane i posvećene boljitku delatnike da obeshrabri ... narod se predaje tom nekorisnom gunđanju i o tome da ovde hara depresija a pod pritiskom onih što im ništa ne valja i koji ne vide dalje od svog nosa. Zanemaruje narod uspehe i korake ka svetlu koje je svakako na kraju ovog našeg tunela ... 

 

 ... eto, neki dan viđena je novost ishodovana naporom delatnika sa polja i ravnica i ponekog brda, naravno inspirisani naprednim duhom i treba pokazati ovakav, bar  jedan od uspeha, dobro neka je samo u poljoprivredi a promovisan pod sloganom INOVACIJAMA PROTIv TRADICIONALIZMA  ...  i onda ... sve ispočetka ...