- Prošlost koju nismo uspeli da prevladamo - vratila nam se

kao sadašnjost u kojoj iznova živimo vlastitu prošlost. 

- Šta li nas onda čeka u budućnosti ? 

- Kako "šta?" - pa isto prošlost !!!

 FONDACIJA TANJA PETROVIĆ, osnovana je sa željom da se podrže ličnosti koje su izuzetnim zalaganjem doprinele afirmisanju kulture i umetnosti u medijima.

Da nije sudbina neuračunljivog karaktera, često neobjašnjivo zla i surova, danas bi Tanja slavila 48. rođendan. Umesto toga, Tanjina tanka nit o kojoj visi ljudski život se prekinula nedelju dana pred taj dan, pre dve godine. Uprkos tome, te dve godine, svi oni koji su joj bili bliski, oni koji su je voleli i koje je volela, još uvek ne veruju da je nema. Čak ni oni koji su doživljavali ono čega se svaki ljudski stvor najviše boji – gledanja smrti koja je sasvim izvesno tu, čekanja na njen konačni, završni pokret. Ni onda kada je njena smrt postala vest u novinama, dnevnicima, vestima, ni tada nije ništa manje bila nestvarna, čak ni silna tuga nije uspela da obriše osećaj da je Tanja još uvek tu negde, da će pozvati, javiti se kao da se vratila sa nekog od puteva na koje je tako volela da ide.

Nije valjda da smo spali na to da ja o fudbalu pišem?! Čemu bi se slobodno mogao dodati još jedan udivitelni, interpunkcijski znak. Naročito kad se uzmu u obzir traume koje vučem iz činjenice da u kući imam tri pasionirana muška stvora, fudbalu predana, koja me mrcvare svim mogućim i nemogućim prvenstvima na dnevnoj bazi. Nekad su postojalo evropsko i svetsko prvenstvo u fudbalu, dobro, i domaća liga, a ovo sad... Taman se jedno prvenstvo završi, istog trena počinje drugo, ako ga nema onda su tu belosvetske lige, prosto da čovek ženskog roda od muke procvili. Izmedju dotičnih mogu da pogledam skraćenu verziju dnevnika, bez najave i vremenske prognoze, i to mi je. Ostatak vremena milioneri jurcaju po zelenom ekranu, trudeći se da svoju cenu na kilo dignu do cifre koju ja ne mogu ni da napišem, a kamoli pročitam.

NIije teško zaključiti da je relativizacija dobra i zla, kao dominantna filozofska misao od antike do Spinoze, sa izuzetkom Kanta, postepeno prerasla u prihvatanje zla kao kosmičke nužnosti i zamajca istorije, pa do otvorenog veličanja zla kod Ničea.... ako je filozofija bistro oko sveta i so ljudske misli, onda i sami vidite u kakvom svetu živimo.          

Milanska Skala ispunjena  do poslednjeg mesta… jun 2019. godine… orkestar na pozornici… instrumenti naštimovani… publika u iščekivanju… na pozornicu izlazi pevač sa gitarom… obraća se publici... izvinjava orkestru… skida leptir mašnu i oslobađa grlo… par akorda na gitari… a zatim anđeoski glas… malo je reći anđeoski, božanski… iz zapozorja gleda ga, ne bez sete, jedan od tri najveća tenora našeg vremena.

Iskrcavanje na Đavolje ostrvo za mene je značilo iskrcavanje direktno u scenografiju omiljenog filma. Linija od Trinidada do ostrva jedan je od nemirnijih morskih puteva, ispresecan jakim i pobesnelim strujama, slanim vetrom i mirisom Atlantika. To je miris koji u nozdrvama vratite kući, pa vas prati i proganja dok se meša sa prašinastim mirisom vojvođanske košave.

Đavolje ostrvo - Ile du Diable, pripada Francuskoj Gvajani i zajedno sa

Kraj 2010. koju smo nekako preživeli (na čemu nam čestitam), i početak 2011. (koju se nadam da ćemo nekako preživeti, iako će biti teško) obeležile su crtice koje govore o Srbiji , zemlji kompetentnih, skromnih i pažljivih ljudi sa promišljenim rukovodiocima.

Letnja fjaka uzima svoj danak. Naročito kada je povezana sa 'praćenjem' „vesti" u Srbiji. Doda li se na to ponovno čitanje Klarkove 'Vremenske odiseje' dobija se prilično jasan stav. Politički, mislim. I ove izbore propuštam. Ne zanima me. Kao što me, realno, ne zanima 'rekonstrukcija' vlade.

Kongres studenata nekakvih nauka,  u povratku, sa Kopaonika, četiri autobusa intelektualne elite zaustavljaju se na nekom odmorištu, ili pumpi, podatak iščileo iz pamćenja, otegao se red ispred sanitarnih prostorija.  Prva na redu ispred rajskih dveri je studentkinja treće godine, posle urednog  petnaestominutnog čekanja. Iza nje je, takodje, dugačak red.  Tri ženske osobe prolaze pored reda i jedna od njih kaže:

“Mi smo nastavno osoblje, mi ćemo preko reda. Ne smeta vam, je l’ da?“

„Meni smeta. Mi svi čekamo u redu već 15 minuta.“ kaže studentkinja.

One, svejedno, ulaze.

( из циклуса . . . Водопрци)

ево неки дан навршило се 1553 ноћи како сам зарад бунта политички неусаглашених либијаца преко дебелог моора бродом бежећи докопао се обала малте да би ме тамо широко раширених ноогу дочекала увек насмешена Сина, конобарица из биртије харбура валетиног, повремена ми одраније прцаљка, речима

не може се бити само грабуља,него и виле (г. С. Павић)
присећам се, одрастање ми је било баш угодно обзиром да је стран поступак у мојем васпитању била инвектива те се све сводило на атараксију и примену бихевиоралне терапије, ово нарочито када сам се а зарад појаве атрибутирантних девијантности ми дечијих понашања покупљених у дружењу са сеоским исписницима са летњих школских распуста у Селу враћао у Град крајем августа због школе.

 cijela stvar ima smisla samo ako šutimo o onom o čemu nemamo što reći ( g. M. Jergovic)

казати да се магловити светови сексуалних фантазија полако губе из немира влажних ми полуснова у светлу умишљаја лабилне кокете и мене са пренаглашеним еротским сценама, потпуно је сувишно за ове моје наборане животне године, иако опис таковог приступа могућој блого теми јесте пријемчив читалачкој публици, бојазан имам да би пикантан речни приказ био на самој граници доброг читалачког укуса....па с'тога нећу,