Pedeset godina nesvrstanih sa ovom vaseljenskom proslavom u Beogradu aktuelizovali su staru tezu da se pod Titom živelo bolje. Te naš pasoš je bolje važio nego sada, te plata nam trajala preko mesec dana, nije bilo siromašnih, a ni bezobrazno bogatih koji su sve nas pokrali, a da ne pričamo kakve smo sve fabrike imali... Na marginama „Bilo bolje za vreme Tita" razgovora vode se i razgovori da li nam je za vreme Miloševića bilo bolje nego sada? Da li je bilo bolje za vreme Koštunice ili sada?

Nije mi potreban ovaj prvi pasus da bih podsetio da su danas ljudi bez posla, privreda desetkovana, plate izdrže po šest-sedam dana umesto ceo mesec, oblačimo se u prodavnicama garderobe koju su neki drugi ljudi bacili, hranimo se u narodnim kuhinjama, investiramo po kladionicama... Ali niko ne diže glas.

 

 

Do nedavno, u Turskoj sam samo dva puta bio i to oba puta u Istanbulu... I oba puta sam bio totalno impresioniran ovim megalopolisom. Ta moja opčinjenost tim gradom datira još iz vremena pre ovih serija "Sulejman brani Sarajevo" i sličnih. Oba puta sam downloadovao po 100 jura istom taksisti sa odličnim znanjem engleskog da me vozi. Na pitanje:

"Gde?"
lakonski samo odgovarao:
"Just drive." kao u filmovima sa Hemfri Bogartom.

Istabnbul je ogroman grad sa preko 20 miliona stanovnika i barem pola miliona znamenistosti koje treba videti, a to mi je uvek delovalo prilično beznadežno, pa sam se kruzirao po gradu, uz povremene pit stopove da pijem espreso. Jebiga takav sam čovek. Volim da osetim grad a mrzi me da idem klasičnim "stazama turista"... nego pade mi napamet da sam negde sam pročitao da u Istanbulu živi 3 miliona Srba koji su ponosni na svoj jezik i poreklo.

Sportski treneri decenijama "lupaju glavu" kako da podignu broj otkucaja srca vežbačima koristeći vežbe za gorni deo tela i simuliraju sprint. Kao najokmpleksinji trening za gornji deo tela dugo je slovilo boksovanje. Ali ni boksovanje ne može da angažuje dovoljan broj mišića jer nema šanse da se kod boksa simulira naprezanje mišića koji su zaduženi za vučenje

.

 

Juče je mladi skaut Mohamed Džaišam pokušao da nožem ubije predsednika Maldiva Maumun Abdul Gonama. Srećom, tu se našao mladi muslimanski fundamentalista Mohamed Muršid koji je, ne hajući za svoj život, hrabro uskočio, pohrvao se sa napadačem i spasao predsednikov život. Tom prilikom, Mohamed je zadobio samo lakše povrede. Može se reći da je napad bio očekivan, jer je predsednik Maldiva poznat po svojoj tvrdoj fundamentalističkoj politici, dok se mladi skauti ove zemlje zalažu za mir u svetu i poštovanje raznolikosti.

 

Otišao je Tom Sojer današnjeg doba. DNK Analiza kostiju nadjenih u Siera Nevadi prošlog meseca konačno je potvrdila da je jedan od najvećih avanturista današnjice mrtav. Stiv Foset, čovek koji je postavio 115 svetskih rekorda u nekoliko različitih disciplina, preselio se u legendu.

 

Stiv je od malena bio nerminog duha, željan visina i spreman da proveri svoje mogućnosti. Taj poriv vukao ga je da uradi ono što su samo najodvažniji i najspremniji postigli, da uvek proba nešto novo, da bude prvi koji će ostvariti nešto što drugima nije pošlo za rukom. Srećom, bio je spretan i u poslu, te je kao finansijski stručnjak zaradio veliko bogatstvo što mu je obezbedilo dovoljno sredstava za sve poduhvate. A kao tako bogat čovek nije se libio da proba najsmelije poduhvate i fizički najteže izazove.

 

 

bila sam već pomislila
da TISA nije izdržala pritiske
i teškoće...

 

gošće autorke: biljana pajić i arijana obradović

Istina je – irski ples je više sport nego ples! Uz svu fizičku spremnost i sate i sate treninga, tu su i takmičenja koja mnogo više podsećaju na sportska nadmetanja nego na ples kao umetnost. Nama se, kao plesačima, to dopada. Takmičarski duh je uvek dobro razvijati do izvesnih granica, a s obzirom na neophodne pripreme, tempo treninga i stečeno znanje nam daju dobru osnovu da taj naš sport kasnije razvijemo u umetnost na sceni pred publikom.

Grad će za nekoliko godina ili decenija izgledati onako kako ga Beograđani budu zamislili i koliko budu mogli da usklade svoje međusobne vizije, ali i da te vizije prilagode svojim i zajedničkim moćima ne samo kreativnim, ne samo radnom energijom i entuzijazmom, već i novcem kojim raspolažu. Čak i kada to pokušaju, kada govore o zamišljenoj slici grada u budućnosti, zaista postoje veoma različite vizije Beograđana: ako je javljanje vizije potaknuto konkretnom potrebom, onda je vrsta, tema i domet vizije veoma raznolik. Jer svi, naravno, imaju različite potrebe zavisno od ekonomskog stanja, osvojenog kulturnog nivoa i lestvice vrednosti, razumevanja života u gradu, njegovog smisla i ritma.

(Ovaj tekst sam napisala 1993. za rubriku "Vreme uživanja" u Vremenu, posle 13. god sam ga postirala na "starom" B92 blogu, s željom da nikad više ne bude aktuelan, a sad se nadam da Prljavi Hari nije bio u pravu s "nikad ne reci nikad"...) 

U  fazon  sa  zalihama  utrčala  sam  glatko,  poslušno, nevešto i neuvežbano. Oči mi je otvorila jedna obična  šetnja sa detetom. Shvatila sam da neću sama sebi da priznam  da  me ustvari užasno brine šta ćemo  jesti  i  da  li  je  u  datim okolnostima  uopšte  moguće  dospeti  do   klope,   kada  

Ovo sam ja, sa Gugijem. Gugi je pas moje prijateljice Vesne Bernardic, koja parkira auto na parkiralistu kampa Poljane u Malom Losinju, pocetkom septembra ove godine. Sa njom je i Lola, drugi pas, isto njen. Moja kerusa Maishe je ostala u Beogradu, sa cerkom. Gugi, koga sam prva dva dana pogresno zvala Gogi, i moja malenkost upravo smo odabrali savrseno mesto da razapnemo nas sator. Na

Vest da je Viši sud u Čačku odlučio da urednika Čačanskih novina kazni sa 180.000 dinara zato što je  humoreskom Zanemoćali mandarin uvredio političara Velimira Ilića, koji se u šaljivom tekstu prepoznao pa autora tužio za

Kada sam rodila prvo dete, u bolnici je do mog kreveta ležala mlada i ćutljiva žena, zagledana u zid. U zid je gledala i kada su nam donosili naše bebe na podoj. Svoju bebu nije htela da pogleda ni kada je ona jako, jako plakala. Osoblje ju je držalo na oku, donosilo i odnosilo njenu bebu.
- Neće je - rekla je bolničarka- ovde su već 15 dana i nadamo

Dok ja berem majčinu dušicu po Istri i švrćkam se po maslinjacima i rovinjskim plažama, moje dete Marijana na prijemu kod predsednika* pije vino, pola Šarcu daje, tj prosipa ga po sebi i još mi šalje dokaz fotku i istu kači po FB:) I još kaže nije to ništa, skinula se fleka, pa mi za utehu šalje uslikanu ekipu u mojoj, rođenoj kuhinji, sa sve psetom, kako poziraju ispod postera Paklena pomoranža koji sam lično zakačila pred put.

Pricam sa mojim sinom Viktorom o kembecenjima u SPC, Artemije, monasi, frka, kao, da bude u toku, jer znam da ne prati i da ga ne zanima, a on me pazljivo saslusao, pa kaze:

- Too stupid to understand science? Try religion!

I jos mi rece da ima i istoimena FB grupa...

:)