Babybox za neželjenu decu

Kada sam rodila prvo dete, u bolnici je do mog kreveta ležala mlada i ćutljiva žena, zagledana u zid. U zid je gledala i kada su nam donosili naše bebe na podoj. Svoju bebu nije htela da pogleda ni kada je ona jako, jako plakala. Osoblje ju je držalo na oku, donosilo i odnosilo njenu bebu.
- Neće je - rekla je bolničarka- ovde su već 15 dana i nadamo se da će da je uzme u naručje. Zato je i držimo tako dugo, možda se predomisli.
Za to vreme moj mali sin je lenjo pokušavao da sisa i traumirao me jer bi vrlo brzo zaspao, pa nisam bila sigurna da li je povukao koliko treba, a i grudi su me mučile. Objasnili su mi kako da se izmuzavam, ali sam bila totalno trapava i nisam uspevala.

Drugog dana sam se osmelila i pitala mamu zagledanu u zid da li smem da uzmem njenu bebu i podojim je, ali mi ništa nije odgovorila, samo je piljila u zid.Traumirao me je taj plač gladne bebe, imala sam višak mleka, moj sin nije više hteo, spavao je kao anđelak.
- Ne smeš da dojiš tuđe dete - rekla mi je bolničarka i dala nekakvu čašu - izmuzi se u to, mi ćemo nahraniti dete.
Iako sam se trudila, nisam uspela da se izmuzem. Dok sam to radila, bebe su bile sa nama, moja je spavala, a gladna beba je urlala.
- Podoji je ako hoćeš- odjednom je progovorila bebina mama i opet se okrenula ka zidu.
Bolničarke nije bilo na vidiku. Odmah sam uzela bebu i stavila je na grudi.Nisam imala pojma šta znači beba od 15 dana, pa još gladna kao vuk. Mislila sam da će mi bradavice eksplodirati od užasnog bola, pa sam bukvalno posle zavirila bebi u usta da vidim da nema zube. Onda sam ponovila dramu sa drugom dojkom. Kada su bolničarke došle po bebe, sve su spavale. Dva dana kasnije, mame koja gleda u zid više nije bilo.
- Pobegla je - rekle su bolničarke.
- A beba? Gde je beba? - pitala sam.
- Ostavila je. Ide na usvajanje.
Tri godine kasnije rodila sam kćerku u drugoj bolnici. U krevetu do mog bila je mama koja je non stop plakala jer nije uspevala da podoji svog malog sina. Kao iskusna drugorotka sam joj pokazivala kako da drži bebu i objašnjavala da će to sve da se namesti a ona i beba usklade. Nije vredelo, ta mama je i dalje stalno plakala i ponavljala da će joj dete umreti od gladi, jer ona "nema bradavice". Da je utešim, uzmem njenu bebu i podojim je. Bebina mama prestane da plače, a beba iz nekoliko puta ukapira kako treba da sisa. Posle dva dana, toj mami i bebi dođe buljuk rodbine, a ona sva sretna pokaže pstom na mene i kaže da sam dojila njenu bebu, te kako je sad sve ok i ona isto uspeva. Kad na to neka njena strina-tetka-baba sva zgranuta krene da vrti glavom, ponavljajući:
- Ne valja se, ne valja se, ne valja se...
- Što ne valja, majka? - upita je mlada.
- Ne valja, nikako! Ona ima ćerku, ti sina, povuko je žensko mleko - reče baba očajno.

Ove dve crtice iz mog života prošle su mi kroz glavu kada sam na Radiju Slobodna Evropa pogledala video o prvim Babybox- ovima u Češkoj, gdje je moguće da roditelji, anonimno, ostave svoje novorođenče i time ga daju na usvajanje.

Mala vratanca na zidu privatnog medicinskog centra bukvalno spašavaju živote napuštenih beba, jer se iza njih nalazi inkubator. U poslednjih pet godina, postavljeno je 36 takvih boxova širom Češke. Kada su pokrenili projekat mislili su da će biti ostavljene jedna ili dve bebe, a stiglo ih je 15 za pet godina. Babyboxovi postoje i u Japanu, Nemačkoj..., svi rade na istom principu:

Vratašca na spoljnom zidu bolnice omogućavaju anonimno ispuštanje novorođenčadi u bilo koje doba. Kada se dete nađe unutra, oglašava se alarm.

'Postavljanjem prihvatilišta želimo pomoći svima - i roditeljima i deci', izjavio je učesnik projekta iz Japana za Reuters. 'Možda postoje ljudi koji su sumnjičavi u vezi s time, ali mi bismo trebali prestati negirati postojeći problem i pobrinuti se za to da neželjena deca ne budu prepuštena smrti. Bebe su nedužne.'

U Nemačkoj babyboxovi postoje 10 godina i ima ih više od 70.

Ovaj blog posvećujem blogerki Ani (WithAFamilyNameTooHardToPron) i njenoj bebi (poljubac i mahanje)