Gledao sam utisak nedelje gdje je gostovao Ivica Dacic  prvi covjek srpskog MUP- ,podpredsednik vlade i naravno sef SPS. Imala je Olja  podosta motiva da pozove srpskog ministra posebno ako se uzme u obzir Borski skandal u svezi sa laznim uplatnicama SNS-a. No ono sto je, bar po meni,    ostavilo prilicno jak utisak bila su pitanja u vezi intervjua sa Ivicom Dacicem gdje je doticni izjavio kako mu je nekad vise svega preko glave. Osjecam se, rekao je Dacic, kao da sam  predsednik nekog kadrovskog odbora ,opisujuci sastanke vlastite partije. Uporno je Olja pokusala izvuci

slušam ovo, prisećam se nekog vica o franji kluzu, zaboravila sam i kraj i poentu ali znam da je bio smešan... i da kluz na kraju juri nekog sa francuskim ključem u ruci da ga udari po glavi i viče nešto "e, neš ti frana kluza zajebavat"

pišem nešto jako naporno o srpskom kosmetu... neki manipulanti, pa neki tačijevi srbi, pa haradinajevi srbi, pa nekakve mostadžije i raspodela novih pozicija .. bože me sakloni...  odakle ja u svemu tome... ovo sranje više liči na štulića i "kurvine sinove", pa "kad mrtvi fazani lete" ili, ne znam

 или  Газда Маркова нечиста крв 

Крв и сперма. Ерекција и револуција. 

Кама и слобода. Некој почна...

Дејан Дуковски, Маме му ебем кој прв почна 

  

-Šta misliš, hoće li neko doći?

-Neće. Mislim da ne čeka. Mislim da se odmara. Možda i od čekanja.

-Šta li to zapisuje?

-Račun? Šta joj je potrebno sa-pijace. I sa pritoka.

-MainStream?

-Tako nekako.

 

 

Nemam zapis o slobodi. Mislite da kasnim?......

Kupila sam ogrev i dala da ga iseku i naslažu. Pristiže mi IV rata za ovo od čega živim. A imam i neke rokove koji će prepoloviti sate. Kupila sam rukavice: plavobraon: nijanse obale: uz šal sa printom ČAMCI. Greju me pokreti kojima pišem. Ovi su samo za ukras. I uspomenu na hladno.

 

 

 

Sve je počelo tako bezazleno, u jednom snu, punom različitih glasova. I posle toga zbunjujećeg sna, osvanulo je sasvim obično sunčano jutro, nalik bilo kom sunčanom jutru. Ali... to uopšte nije bilo obično jutro, barem ne za Proku.

Umoran od sna, naš junak je otišao do kuhinje ne bi li skuvao kafu i odagnao osećanje koje ga je pratilo od otvaranja očiju. Kad, bez najave, džezva progovori: „Izdajniče!“

Prolazi polako nepogoda izazvana poplavom aflatoksikovanog mleka pa je nekako ostala po strani Genetski modifikovana hrana (GMO) za koju se tvrdi da je zaslugom vlasti pre svega, građani nebesne otadžbine ne konzumiraju. Samo zdravo i vitaminski bez obzira na procente koji su po Ajnštajnu podložni relativizaciji i to po potrebi dužnosnika kad se vade iz problema u koji se nepromišljeno sami uvaljuju.

Ali budimo realni, GMO se proizvodi iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi. Toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. Povrće tako poraslo je kao kičicom molovano, čak i oku ugodnije nego što to priroda na svoj starinski i stereotipan način može da priušti ogladneloj planetarnoj populaciji.

                                                                      

Nevolje graditeljske su počele odmah po ulaženju u pećinu koju je Pragraditelj izabrao i odredio za stanište svog plemena. Novi prostor za obitavanje plemena nije odmah pokazao dobronamernost prema pridošlim naseljenicima, prvi koraci su bili znatno otežani prirodnom preprekom, šiljatom, rapave površine stenom u podu na samom ulazu koja je pristup ka unutrašnjosti pećine delila na dve dela pa se prolazilo postranice, pobočke, uz ogrebavanje tela i povrede, naročito kada je bila žurba jer je trebalo hitro se skloniti a da se ne bude plen sabljastog tigra ili neke druge pošasti. Pećinari su trpeli posledice ove građevinske nepodobnosti, u sebi su gunđali jer nije bilo primereno Pragraditelju žalbu iskazati, imao je on važnije probleme da savladava a ne da se brine o ponekom odranom ramenu. Ipak, vremenom je uvideo da tako više ne ide, posebno kada, jednom prilikom nije dovoljno brzo uneta krupna lovina te su je alavi napasnici, tu ispred pećine na njegove oči prožderali i onda je odlučio u iznudi, nije bilo druge, do da se prepreka ukloni ali i da se njena zaštitna uloga ne umanji.

Na današnji dan 4. oktobra 1973 godine, otišao sam na odsluženje vojnog roka! Pre ravno četrdeset godina! Imao sam dvadestsedam godina i mesec dana. Uputilo me u Sombor, centar za obuku regruta RV i PVO. Plavac. A nije tako bilo planirano. Drugovi Medić i Sovilj iz vojnog odseka SO Novi Beograd, zvali me na razgovor i rekli mi, sve propraćeno osmesima i izvesnom dozom ponosa, da me upućuju u Školu rezervnih oficira inženjerijskopontonskog smera u neku vokojebinu gde je prosečna godišnja temperatura bila oko +7 stepeni! Zakukam kano kukavica pretežno sinja, počnem da im objašnjavam i razjašnjavam da su meni kao Akademskom slikaru strane i nepoznate te tehničkomašinskoinženjerskopontonske rabote!

Posle pune četiri godine rada, konačno je gotova najnovija knjiga Paula Droelja „Analitičar". Ovo kapitalno izdanje Queeria centra na 510 stranica u tvrdom, najtvrđem povezu predstavljeno je na ovogodišnjem Sajmu knjiga na štandu „Seksualne nastranosti i priključenija" u Hali XIV Beogradskog sajma.

Nakon uspešnih romana „Dnevnik jednog režimskog poslušnika", „Na obali reke Drine sedela sam i brojala leševe", „Mira Marković je odlučila da umre", „Đavo i gospođica Smajlović", „Priručnik ratnog zločinca", „Veštica iz Fonda za političku izuzetnost", dolazi nam ova kompleksna priča o potrazi za ličnom srećom, svrhom života i ispunjenju snova.

Paulo Droeljo nas ovim romanom vodi na jedno čudesno putovanje, gde pratimo zbunjenog i uplašenog glavnog junaka, koji nakon velike lične tragedije gubi tlo pod nogama i pokušava da nađe svrhu u svom životu.

Ceo tiraž je planuo za tri dana, kao i svako čudo, tako da planira uskoro da štampamo drugo izdanje, ali za sve cenjene čitaoce B92 bloga, poklanjamo vam skraćenu verziju ovog romana.

Da, dobro ste pročitali odrednicu, pišem o seksu.
Doprlo mi je do ušiju, rekla bi Šeherezada a ja posle dugo vremena naiđoh na Domanovićevu Stradiju. Evo samog početka:

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: veliki narodni rodoljub.

Autor: Rodoljub Šabić

Već godinama, prilično neuspešno, pokušavam da skrenem pažnju Vlade na jako lošu normativnu situaciju u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti. Posebno često sam naglašavao da se u pravoj „gomili" stvari koje nam nedostaju po svom značaju izdvaja nedostatak nekoliko zakona koji bi u pojedinim, neuralgičnim oblastima konkretizovali opšte standarde utvrđene Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Mislim na zakone o video nadzoru, o obradi biometrijskih ličnih podataka, i o detektivskoj delatnosti u privatnom sektoru.
Nedavno sam, iako to nije moj posao, provociran najavom prave lavine video kamera u stambenim zgradama u Beogradu, pripremio i Vladi uputio formalnu inicijativu za dopune Zakona o zaštiti podataka o ličnosti jednim brojem odredbi kojima bi se uredio video nadzor. Za sad, bez efekta.

Šta je VAŽNO?

VAŽNO je biti živ/a. (Dozvoljavam sebi izvesnu dozu sumnje u ovu tvrdnju)

VAŽNO je disati, kad si već živ/a.

VAŽNO je jesti i piti (vodu, čaj...), da bi ostao živ/a.

VAŽNO je urinirati i fekalisati.

VAŽNO je...šta još ono beše VAŽNO?

 

Da li je VAŽNO biti zdrav/a?

Da li je VAŽNO biti dobar roditelj? (Šta to uopšte znači?)

Da li je VAŽNO biti dobar/a suprug/a (???)

Da li je VAŽNO imati prijatelje?

Da li je VAŽNO imati ili nemati para (za koliko-toliko pristojan život)?

Da

Voja.Radovanovic.@gmail.com

Idemo dalje.

 

 

Južnoslovenski vladari, u želji da što brže organizuju sopstvenu državnu vlast, gledaju prevashodno sopstveni ekonomski interes. Pretvaranje dela slovenskih masa u kmetove za njih znači izgradnju novog društva, koje je već u nekim drugim zemljama uspostavljeno. Kako Južni Sloveni više nisu vojna sila Vizantije, to vladari imaju odrešene ruke, ali – sudaraju se i sukobljavaju sa sopstvenim vojskovođama, sitnom vlastelom koja neće da se liši svojih vojničkih družina i koja želi da njihova imanja obrađuju poluslobodni ili slobodni seljaci, koji određenim porezom plaćaju zaštitu vlastelinu. Tako počinje viševekovna istorija verskih ratova na Balkanu: na jednoj strani, gnostici koji se bore protiv Rima i protiv Konstantinopolja, a time i protiv sopstvenih vladara koji su prihvatili kraljevska znamenja od jednog od ova dva centra; na drugoj strani su vladari koji su prihvatili Konstantinopolj i moraju da se bore ne samo protiv gnostika, već i protiv vlastele koja prihvata volju rimskog prvosveštenika; na trećoj strani su oni koji su prešli u katoličanstvo i koji očekuju da im u borbi protiv ostalih pomognu dva inkvizitorska reda, dominikanci i franjevci.