SMAK SVETA

Sve je počelo tako bezazleno, u jednom snu, punom različitih glasova. I posle toga zbunjujećeg sna, osvanulo je sasvim obično sunčano jutro, nalik bilo kom sunčanom jutru. Ali... to uopšte nije bilo obično jutro, barem ne za Proku.

Umoran od sna, naš junak je otišao do kuhinje ne bi li skuvao kafu i odagnao osećanje koje ga je pratilo od otvaranja očiju. Kad, bez najave, džezva progovori: „Izdajniče!“

Proka ispusti tek uzetu džezvu na pod, prosu se tek usuta voda i onda iz tih nastalih barica po pločicama začu: „Nećeš uspeti zlotvore!“

Znao je Proka da ništa nije u redu i da to nije ništa slučajno. Znao je da klizi u nekakvo neobično psihičko stanje ali jednostavno nije imao snage tome da se suprotstavi. Danima je on osećao najavu nečeg krupnog, nečeg što će postati jedino važno u njegovom životu.

Zgrabio je nervozno paklu cigareta i izvukao cigaretu iz koje je dopiralo:“Barabo! Barabo“, krkljajućim glasom, baš kao da sama cigareta ima tešku upalu grla. Proka nije oklevao, već je krkljajuću cigaretu sa zadovoljstvom, oh da, onim pravim, zlim zadovoljstvom, zapalio i uvlačio dim za dimom, misleći:“Gori, gori...“

Uvlačeći duboko dimove, ovog puta nekako žive, osećao se dobro. Baš dobro. Seo je u fotelju, otresao pepeo i podigao daljinski upavljač. Gle, iz upavljača ništa nije govorilo. Pritisnuo je POWER dugme i istog trenutka ugledao zastrašujući prizor na ekranu. Naime, video je svoju sliku i ispod nje svoje ime. Onda se u kadru pojavila neka jako zabrinuta žena, da to je ona što čita vesti, koja je objašnjavala nešto toliko uznemirena da je mlatarala rukama kao da lovi muve oko sebe. Ali glasa nije bilo. Ništa.

Proka je bezuspešno pokušavao da pojača ton na daljinskom upravljaču. Umesto da čuje glas one voditeljke sa ekrana,  iz silnih portreta koji su visili po zidovima Prokine dnevne sobe, počele su da dolaze uvrede. Sve ono, kao da se niko od njih ne obraća Proki ali samo i samo govoreći o njemu.

-Kakav kreten.

-Zamisli kako je pokvaren.

-Sve je uzeo. Bitanga. A ljudi gladuju.

I tako sve neka dobacivnja, a na ekranu se opet pojavila Prokina fotografija, pa nije baš loše na njoj izgledao, ispod koje je pisalo: „Poslednja vest. Čovek koji je pokrao zlatne rezerve  Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.“

Pokrio je Proka oči svojim vlažnim dlanovima, a glasovi su postajali sve bučniji, čak toliko bučni da nije mogao više da razazna šta su govorili. Znao je on da mu televizor već duže vreme ne radi ali ipak, pa ta žena je bila tako stvarna, i mlatarala je rukama, i njegova slika je bila, onako, baš, lepa...

I tada se oglasilo zvono na ulaznim vratima. Ono koje već godinama ne radi. I Proka je pomislio na to ali mu to nije smetalo da se ipak odgega do vrata. A tačno pored vrata stajalo je ogledalo, od dede valjda nasleđeno. I ispod ogledala na polici je stajala jedna utičnica. Stara, plastična utičnica. Još je na njoj stajala jevtina farba, zelena. Onako nakapana. Nemarno. I  u ogledalu je Proka video sebe, nešto drugačijeg nego tamo na ekranu. Zarastao u dugu kosu i bradu, zbrčkanog lica, pocepane i prljave odeće sa pikavcem u ruci. I nije mu bilo neobično što se odraz u ogledalu kretao u neskladu sa njegovim kretnjama. Iako je to bio on. Ali mu nije bilo jasno zašto je sam sebi iz ogledala viknuo:“Lopove!“

Zvono nije posustajalo. Čak se i čulo sa stepeništa: „Otvorite! Policija!“

„Momenat“, odgovorio je Proka, smejući se pogledao svoj odraz u ogledalu, dohvatio onu utičnicu i prošaputao: „Zar je ovo svo blago Jugoslavije?! Zar je zbog ove utičnice, jedine stvari koju sam prisvojio u raspadnutoj fabrici, opelješenoj na svaki mogući način, zar je zbog nje moja zemlja otišla u...“

Besno je Proka zavrljačio utičnicu ka ogledalu, koje se raspalo na paramparčad. Po podu su ležali komadići i u svakom od njih je Proka mogao da vidi sebe. I svako je parče ogledala govorilo. I sve se zavrtelo u glavi jadnog Proke. A zvono je zvonilo. Iako, već dugo dugo nije radilo. Iako, Proka već dugo nije bio živ. Iako ni Jugoslavije već dugo nema. Iako ničeg nema. Jer, pobogu, odavno je prošao smak sveta.

A osvanulo je tog dana sasvim obično sunčano jutro, nalik bilo kom sunčanom jutru. Posle duge noći. Najduže.