A kako izgleda potrosacka korpa naseg dragog tajkuna?

Omiljeni tajkun mora da kupi tuzioca i predsednika suda. Onda doda manekenskog preCednika, premijera deda mraza (mozda moze da zatreba) i par najglasnijih ministara. Onda se predomisli pa kupi sve ministre uz opozicione lidere i par akademika. Zatim predje na medije, sto stampane sto ne odstampane, ... I tako svakog meseca. I tako sa svakom vladom.

 

Okrugli sto u maloj trpezarij zatrpan hranom, svecani carsav sa izvezenim tresnjama, koji samo delimicno pokriva krzljave narandzaste astalske noge. Na pocasnoj astalskoj galeriji, u centru, svecano stoji masivan crni svecnak od kovanog gvozdja sa tri debele svece, opkoljen ruskom salatom, pitom sa mesom i prasetinom. Strazu drze nabildana pogaca, naseckana cajna i mlad sir. Mozda i neki slani stapici sa makom, ne secam se, bio sam mali. Na televizoru "Ei Color deluxe" cudno veseo dnevnik, koju vodi niko drugi do Ckalja. Pomazu Zika kakosebesepreziva i nasmejani Nikitovic. Sledi novogodisnji

Piše: Boban Stojanović  

Već nekoliko dana ne mogu da izbijem Dragana Markovića Palmu iz glave. Od kako je bio gost kod Olje Bećković i saopštio nam recept kako se (ne)postaje gej persona, ne samo što o Palmi mislim, nego ga i sanjam.

Sve ga sanjam, a ’ladan me znoj obliva, ne smem nikome da kažem, ni majci, ni ocu, ponajmanje lokalnom svešteniku. Jadan ja...

Ali, dragi blogeri, sa vama sve smem da delim.

I to vlažan san –baš kao Palmino čelo pod svetlima reflektora B92 u emisiji Olje Bećković.

Autor: Rodoljub Šabić

U iole uređenoj državi smatra se krajnje zabrinjavajućim kada organi vlasti ne postupaju po konačnim, obavezujućim i izvršnim aktima koje su, u okviru svoje nadležnosti doneli drugi organi. A razume se, na mogućnost da to počnu da čine sudovi, gleda se kao na nešto neverovatno. Mislio sam da je i kod nas to neverovatno. Ispostavilo se da nije. U postu od prošle nedelje sam, pisao o tome da se u takve „operacije" uključio i jedan sud - Viši sud u Beogradu, uz konstataciju da je iznenadilo i mene „koga ništa ne može iznenaditi".

I isti sud je još jednom uspeo da me iznenadi. Prvo je „Blic" objavio tekst o tome da je Poverenik za informacije, zbog nepostupanja po njegovom nalogu kaznio Viši sud u Beogradu sa 200.000 dinara. A sa časnih visina pravosuđa Viši sud je „žestoko reagovao" zvaničnim saopštenjem očigledno rešen da Poverenika „raskrinka" i prikaže ga u „pravom svetlu", kao neodgovornog i neznalicu.

 

Gost: G. Cross

Kako se evo približavamo kraju i ove 2012 godine pomislio sam da ne bi bilo loše da neko napiše Izveštaj o stanju moje (jugoslovenske) nacije.

Elem, ja sam otišao iz Jugoslavije 7.og Aprila 1992. Još se secam kako sam sedeo 6. tog Aprila u Cvijinoj kancelariji u Energoprojektu i gledao na CNN početak rata u Sarajevu. Pucali su oko Holidej Ina. Ja sam ustao i rekao: Odoh ja odavde. Ujutru sam seo u voz za Budimpestu i odatle avionom za London. Godinama kasnije mnogo, mnogo puta sam bio na Ferihegy aerodromu i svaki , baš svaki put se setio tog jutra kako sam sedeo na aerodromu, pio kafu i mislio: Gospode, šta ja to radim sa svojim životom?

jeste, opet kosovo,

ustvari, ne kosovo nego jedna emisija s kosova, nije prvi put da pričam o njoj.

svi razgovori koje je do sada vodio ničić sa svojim gostima moogli bi da se opišu kao zanimljivi (u zavisnosti od teme i kako kome) ali ovaj koji ću sada pustiti spada u (mogli bi da razumeju oni upuićeniji u prilike na kosovu) domen naučne fantastike. 

sagovornik - milan ivanović poznat je po mnogo čemu na kosovu, nije sve loše, ima on i dobrih strana - ne viče kad govori i usopeo je da zajebe i vučića u sedativnoj intonaciji dok odgovara na pitanja - a

 

Ivo Andrić reče nekada davno „Niko ne može da ispravi krivu Drinu, ali nikad ne bi trebalo prestati da se ona ispravlja“.  Svaki pokušaj ne uspeva, ali bez pokušaja nema uspeha. I zato jedino što mi je ostalo je da stalno pokušavam da ispričam nešto što je realna istina a ne politikantsko dodvoravanje sadašnjoj ili budućoj vlasti, jer što reče jedan moj prijatelj „reč nije cilj nego sredstvo“.

Svima su puna usta reči „demokratija“. A zapravo svi teže apsolutnoj moći. Svi se zaklinju u „javno mnjenje“ koje baš „njima“ saopštava svoje

 

 biti KRITICAN nije vise drustveno prihvatljivo...

da l je to dobro ili....?

Dopustite mi najpokornije da vas prekinem ali recite mi kakav je to pas što tamo trči?

To je neki drugi pas.

Ah, vi me ne razumete, ja mislim na onog velikog psa s belom kudravom dlakom i bez repa.

Dragi moj gospodine, to je pas novog Alkibijada.

Ali, primeti Berlinac, recite mi gde je sam novi Alkibijad?

Pravo da vam kažem, odgovorih, to mesto nije još zauzeto, za sada imamo samo psa.

Hajnrih Hajne, Put iz Minhena za Đenovu (1828 godine)

Poslednji, spomena vredan Alkibijad

7. novembar

Otkad sam u Kini, patim od nesanice. Nekad ne mogu da zaspim po celu noć. Ali čim pobegnem iz grada i nađem se u prirodi, makar i u ovako komercijalizovanom nacionalnom parku, svi moji problemi nestanu. Zaspim kako legnem i spavam kao beba, spokojnim i zdravim snom do kasnog jutra.

Dan je zašao u deveti čas kada se budim od povika turista sa platoa ispred vodopada. Ne ustaje mi se još, ali moram. Uskoro će početi da stižu posetioci u velikom broju, te neće biti u redu ako zateknu moj šator, a ne raduje me ni pomisao da me svi zagledaju radoznalo

Evo, u ovo sparno popodne, suočene sa životom, i od istog mamurne, u debelom hladu klima uređaja,  odlučile smo da objavimo integralnu verziju slem recitala pod radnim naslovom "TEŠKO NEMOGUĆE" ... Pomenućemo i to da je tekst nastao pred kraj 39. BITEFA, kao uvodnik za festivalski bilten.

Objavljeno Saturday, 13. October 2012. Ovaj tekst objavih 2012 godine pa sada opet da ga ponovim jer eto nje će opet biti medju nama u Muzeju savremene umetnosti … a hteo sam onda da kažem, sada i ponavljam, da sve to sa njom i promocijom ovde u Beogradu nije fer prema atleti Aleksiću, zaboravljenom sasvim a koji je daleko pre nje činio isto i čisto, bez pompe i nadodataka o tome da je to umetnost ... on je to radio da bi preživeo ... 

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao. Prođoše godine, pivo više ne prija kao nekad, unuci zvocaju zašto još uvek pušim, neke dijete pritom i onda kad sam našao tu sliku MA i setio se one fotke u Žitomlini počeh da mislim o njoj, a dobila je i Trinaesojulsku nagradu od države Crne gore i takođe neku od Karića ovih dana, odoh na Wikipediu (the free encyclopedia) da proverim da li sam to sve nekada razumeo, zbog čega sam mislio da ona j… kevu svetu i poretku svetskom svojim delovanjem. I nađoh da piše o njoj:

Stiglo je leto i osim sezone letovanja tu je i ta nama dobro poznata sezona raznih jubileja i obljetnica.

Ej, prošlo je dvadeset godina od završetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini! Nije malo! Da  ovo transponujemo u kontekst Drugog svetskog rata, ovo je već 1965. Bitlsi, Stonsi i Bejbi bumeri već uveliko haraju svetom a Rusi i Ameri su u svemiru ...

Ipak, na ex-Yu prostoru se ona simpatična ratna uzrečica "Neki ćemo da preživimo a neki ćete i da poginete."  posle rata promenila u "Neki ćemo da slavimo a neki ćete i da tugujete." Dakle, ima ko će da slavi a ima ko će da tuguje, svako na svojim toponimima i svako više-manje u krugi svoje porodice (iliti naroda).

Ono što bi sada u Srbiji zaista moglo da bude konstatovano je sledeće: