PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (VII)

Ovoga dana kretali su holanđani a i Džon i Meri. On je došao sa idejom da i mi krećemo dosta smo bili na ovom mestu. Nikakav problem. Očas posla je počelo pakovanje. Dok smo pili kafu prišla nam je 'komšinica' koja je bila ispred nas i donela nam parče dinje. Ona je i inače bila fina jer se jedina javljala makar pozdravom. Mi smo se iznenađeno zahvalili. Ubrzo je moja jaca polovia otišla da se tušira a ona mi je prišla. Pitala me na engleskom otkud to da pričam tako savršen srpskohrvatski s obzirom na engleske tablice. Jezik mi se otegao do zemlje a oči pretile da će ispasti iz duplje. Posle svih podsmevanja i zezanja na njihov račun. Rekla mi je svoje ime al ja ga nisam zapamtila, onda je prišao njen muž i rekao da se zove Jan. Onda se ispravio i rekao Ivan. Ispostavilo se da su oni hrvati na privremenom radu u Holandiji. Otišli su tamo pre dvadeset i nešto godina i moj dragi i ja smo ih podsetili na njihov jezik. I na njihova prva kampovanja. Utom je i on stigao. Ukratko smo mu prepričali. Ja sam bila šokirana. Rekla je da joj je žao što se nismo ispričali al nekako je vreme odviše brzo prošlo. Definitivno treba paziti šta se bilo kada priča. Kakava neverovatna slučajnost! Pozvali su nas da navratimo kad budemo dolazili u Amsterdam. Čudni ljudi i čudna priča. Ni sad mi nije jasno što nam ranije nisu rekli. Možda im je bilo zanimljivije da nas slušaju šta nesmotreno pričamo. Ili su razlozi sasvim drugačije prirode? Odgovore teško da ćemo dobiti.

Počelo je pozdravljanje sa Džonom i Meri. Razmenili smo mail adrese, oni su nas slikali, nama je nestalo baterije, jedva smo našli punjač ali kasno da bi stiglo da se napuni za škljocanje. Džon je ispričao mom dragom kako idu u kamp pored Trogira i da su u nekom udruženju gde su povoljne cene za članove u tačno određenim kampovima u Evropi. Zapisao je tačnu putanju i ostalo je da se možda vidimo tamo. Mi smo mislili da ćemo otići negde gde ne mora da se prolazi kroz Neum i Bosnu zbog čuvenog osiguranja. Ah kantica za benzin za hitne slučajeve! Kakva fina olakšavajuća stvarčica. Pošli smo put Splita, prešli most Franje Tuđmana o kome je on čitao u novinama i bio oduševljen. Nedugo potom, nestalo je i gasa i benzina. Pitamo usput za najbližu pumpu. Neka žena kaže 12km u jednom 19km u drugom pravcu. A mi nemamo ni za 2km. Stajemo na prvom stajalištu. Nismo sami tu su neki holanđani. On ih ljubazno zamoli ako mogu da ga povezu da kupi benzin na prvoj pumpi. Čovek je prvo pristao ali posle komentara njegove žene na holandskom upalio kola i otišao. Mi smo ostali razmatrajući da li mu je ona nešto prigovorila ili su ga zabrinula dva hrvata vozača koja su rekla da je najbliža pumpa bar trideset i nešto km daleko. Onda su naišli neki iz Berlina - učitelj nekog azijskog sporta i fotografkinja i oni su vozili mog dragog čak do Kupara tj naspram našeg kampa. Nije ga bilo čitavu večnost. Meni nije bilo svejedno jer su čuli da pričamo na srpskom tako da sam se zaključala u kolima na +45C i pravila se da čitam knjigu, gledajući ih u retrovizor i preznojavajući se sve dok nisu otišli. Bosanska obala je mala i uopšte uzev totalno zapuštena. Postavili su neke buriće da ne mogu da ulaze brodovi al dobra stvar je da nam niko nije tražio nikakvo osiguranje i tako smo tek tamo našli prvu pumpu sa gasom i benzinom i natankovali se. Ne znam što u Hrvatskoj nema benzinskih pumpi češće.

Popodne smo stigli u slatki mali gradić zvan Makarska. Tu smo bili u piceriji i malo smo pričali na engleskom malo na srpskom pa smo dobili neobičan pogled od konobarice. Slikali smo se pored veselog spomenika u čast turizmu i pokušali da nađemo diskoteku gde je on izlazio i mini pijacu. Napravili su i čudno četvrtast spomenik Tuđmanu. Nekako činilo mi se da je on da hteo da ovde negde prenoćimo. Al ipak smo krenuli dalje.

Prošli smo pored Splita ne ulazeći u isti, došli do Trogira i bez previše trzavica našli Belvedere kamp. Već je bilo prošlo 10 sati. Kružili smo po kampu i ubrzo pronašli naše drugare. Ali bila su pogašena svetla. Blizu njih nije bilo baš nekih mesta gde bi se stacionirali pa smo otišli odmah ispod njih. Hteli smo na jedno divno mesto al je izašla Nemica i rekla da je to zauzeto i stavila stolicu na taj plac. Kakav bezobrazluk. Bilo je šljunkovito al umorni brzo smo zaspali.

Ponedeljak, 03.09.

Ujutru sam kao što je bio običaj i u Kuparima zaželela dobro jutro Džonu. On je bio iznenađen! Posle je pričao kako me u prvi mah nije prepoznao. I kako je prethodne večeri pomislio koje budale su stale pored njih i puštaju zvuk koji alarmira da su vrata otvorena. Onda mu se pridružila i Meri pa smo svi podržavali mog dragog smehom koji je poneo naš šator sa sve džakovima za spavanje na dijagonalnu parcelu koja se ispraznila. E tu je tek bila uživancija od pogleda. Dva mala ostrvceta. Savršena slika kojoj potpuno odgovara naziv kampa i zaista ga zavređuje Belvedere - lep pogled.

Prodavnica je bila na vrh brda u krugu kampa. Pitala sam naše drugare treba li im štogod a Džon me zamoli da kupim mapu Trogira i okoline. Nikakav problem prekoputa prodavnice je kiosk. U prodavnici je bio smešan izbor hrane. Nekako kao da je pola bila kineska pijaca. Ali svakako je imala sve što nam je zatrebalo. Trudila sam se da pričam samo kad moram. Kad sam završila sa kupovinom dođoh do kioska. Tražila sam Slobodnu Dalmaciju i mapu. Bilo je 9,30 ujutru. Prodavačica mi je rekla da zatvara i da ne može da me usluži. Ja sam rekla kako kad je 9,30? A ona je odgovorila „Za tebe je zatvoreno." I ja sam otišla. Posle sam razmislila i shvatila pa ko zna šta su ti ljudi prošli i kakav užas su doživele od srpske vojske? I kako da očekujem onda ljubaznost od njih. Sasvim mirno sam prihvatila takvo ponašanje.

On je ispričao drugarima šta se desila a oni su bili zapanjeni. Džon je rekao da će ići da joj objasni kako to nije bilo u redu. Oboje su reagovali zaštitnički prema meni. Tu sam se još gore osećala.

A onda je došla na red plaža i sunčanje. Voda je bila neviđeno hladna. Al telo se posle nekog vremena privikne. Najsavršenija temperatura je bila u Egiptu. Tamo voda ni jednom nije bila neprijatna. On se znalački mazao i nudio i meni a ja sam odbijala želeći da dobijem što bolju boju. Na kraju sam platila cenu. Prvo je počelo malo da me pecka a onda je bivalo sve gore. Izgorelo mi je celo telo a naročito leđa i stomak. Gorela sam i bivalo mi je sve hladnije. Uf. Nikad više bez kreme stvarno neću prkositi Suncu!

Ko bi rekao da je ovo zadnji lep topao dan i zadnji dan za sunčanje i kupanje? Tja.

A imala sam nevidjenu potrebu da se oboje namažemo sladoledom i izližemo se međusobno. Čak je sladoled bio spreman al ga je on otkrio kad je tražio ne znam šta tako mi je iznenađenje propalo. I ništa se nije desilo od lizanja. Šteta.

Opet smo imali sedeljku. Ovaj put sam Meri i ja pričale o strahu od dubine. Rekla mi je da je ona imala isti problem ali da ga je rešila. Mislim da je povredila nogu ili kuk i onda je morala na plivanje kao rehabilitaciju. Naložili su joj da mora da uči da pliva i da prođe obuku kao početnik. Tada im je rekla za svoj problem i oni su joj rekli da kupi naočare za plivanje i kaže da joj je pomoglo i da se od tada ne plaši. Pitala me je za moju porodicu i za planove sa Gagijem. Svakako je najzanimljivije bila njihova priča kako su uživalii na Mauricijusu. Za njih je to raj na zemlji. A on je to otkrio u toku nekakve vežbe ili tako nešto dok je bio u mornarici. Neverovatno kako su mi prijali te sedeljke i kako je sve bilo zanimljivo i nekako toplo. Zaista su oboje izuzetni ljudi.

Utorak, 04.09.

Osvanuo je oblačan dan. Smislili smo da idemo na izlet u Split.