FYI

Izraelci i dalje ne odustaju. Ljudi ginu. Malo severnije, Ukrajinci ne daju gas promrzloj Evropi. Ljudi umiru. Umire se, da li od metka ili hladnoce, nema razlike. A ni ja se bas ne osecam najbolje…

A koga je briga za mene…osim mene? Pa svi su toliko zaokupljeni resavanjem svetskih problema, sastavljanjem fudbalskih reprezentacija, i kritikovanjem svega i svacega. Sta sam tu ja? U modernom svetu – niko i nista. Jedan mali covek nakacen na mrezu. Onu najvecu. Ustanem ujutru, odem na omiljeni mi forum, opsujem koga treba i ne treba, doruckujem gledajuci najnovije amaterske snimke iz kriznih podrucja, dam svoje misljenje o pomoru foka u Norveskoj, a do rucka stignem i na posao da odem. Rucam, mrveci hleb po lap-topu, pokusavajuci jednom majmunu iz Japana da objasnim kako da krekuje GTA. Onda malo radim, a paralelno sa tim se uclanjujem u silne grupe na FB, koje su naravno od izuzetne vaznosti za covecanstvo. Do kraja radnog vremena stignem da posadim gomilu virtuelnog drveca, i time spasim amazonske prasume.

U punom autobusu sedim, jer sam usao na prvoj stanici. Neka starica me gleda kako prebiram po mobilnom…alo bre baba, pa valjda je vaznije sto ja sad, ovog trenutka, pisem peticiju za gasenje nuklearnog reaktora u Bugarskoj od toga da bi ti da smestis svoje dupe na MOJE mesto pored prozora ?!? Ma koga je briga za babu, cek da proverim mail…

I vece tako dodje, a ja sa nesmanjenim zarom primam i saljem kilobajte, megabajte, seadmemicvajte…kul. Uplatim dva tiketa online, mozda mi se posreci…pozdravim sve svoje online prijatelje i rodjake, posaljem im par urnebesnih mailova koje sam dobio, napisem neki tekst da bi mi se povecala nafuranost, i legnem u krevet. Uz ukljucen tv ,CNN live, naravno…necu da mi promakne nesto. Popijem sedmi Analgin, i setih se da sam zaboravio kod zubara da odem…ma sta ima veze,ici cu sutra…ionako moram do grada da uplatim net….

Karikirano? Preterano? Mozda…kako se uzme. To je realnost. Sto bi brinuli male brige, kad imamo mogucnost da brinemo one velike? Ne mogu u ovom trenutku da odolim,a da ne citiram pocetak pesme koju sam davno negde procitao…

“Tece i tece, tece jedan slap

Sta u njem’ znaci moja mala kap…”

Na zalost, ne secam se imena autora…malo kasnije cu da proguglam, pa cu da editujem…samo da Analgin pocne da deluje...