Flash-back

     Pre nekoliko dana dobio sam SMS od mog najboljeg prijatelja iz detinjstva u kom me podseća koliko dugo nismo otišli na pivo. Iznenadio sam se da je prošlo toliko vremena i dogovorio viđenje s njim za dva dana.

    Miholjsko leto krajem oktobra dozvolilo nam je da sednemo u jednu baštu u centru grada. Bila je subota, posle podne. Dan kao namenjen uživanju i šetnjama, ko voli... ja  baš i ne. Sedeli smo tako, moj drug z školske klupe i ja, pili pivo iz zelenih flašica i ćaskali o svakodnevnim temema. Pitao sam ga za klinca – kako škola i sport. Nisam baš pažljivo slušao šta mi priča. Usred te priče među prolaznicima, kojih je bilo puno, pažnju mi privuče jedan pokret od kojeg mi srce brže zakuca. Rukom je zagladila kosu i, uhvativši je, prebacila preko desnog ramena unazad. Priznajem, nista ne obično, ali valjda intuicija ili nešto tome slično, podstaklo me da pomislim da je to ona. Dosta daleko od nas, hodala je žena -  uspravno, pogleda usmerenog napred, plave duge i ravne kose... Moj prijatelj je primetio moju odsutnost i prestao da priča. Pogledao je u pravcu mog pogleda i u samo nekoliko trenutaka shvatio zašto sam odlutao.

  -    Viđam ja nju često, stanuje negde blizu moje tašte. Išla je u VIII-3, jel da?

  -    Ma, nije to ona, rekoh.

  -    Jeste. Sačekaj dok priđe malo bliže.

Čekam. Korača korak po korak. Polako. Čekam da joj vidim oči,  tad ću znati.

Svaki put kad se nađem u starom kraju ljude posmatram i prepoznajem po očima. Sve se drugo menja, samo oči ostaju iste kao kad smo bili deca.

     I tako ja čekam tu ženu, devojku, drugaricu- kako da je nazovem, da približi toliko da mogu da joj vidim oči. Da vidim i potvrdim osećaj koji se u meni javio kad je onako dotakla svoju kosu pre nekoliko trenutaka. Da potvrdim sebi da je to moja prva platonska iz osnovne škole... Gura kolica, vidim. Na pogled koji mi upućuje moje srce ponovo menja ritam.

  -    Vidiš da je ona, kaže moj drug

  -    Ima klinca! ,kažem, tek da kažem.

  -    Ima! Kažem ti ja da je viđam na Detelinari.

Ćutimo dok prolazi pored nas gurajući lagano dečja kolica.

Pogledala me. Nasmešila se uglovima usana i to je bio jedini znak da me prepoznala. Produžila je bez zaustavljanja.

-         A sećaš se kako si me vukao da bežimo s nekog časa kad njen razred ima fizičko? Dal’ smo bili sedmi ili osmi razred?

-         Osmi, kažem.

-         Baš si bio zaljubljeni klinac tad.. , kaže mi moj šlolski.

-         Ma, nisam, namrgođeno odgovorim.

A jesam. Kako to samo može da se bude. I vukao sam ga sa časa biologije, sredom da je vidim u opremi za fizičko, napolju. Nas dvojica bi smo se, kao slučajno, našli na terenu za basket, kada je njih na stazi za trčanje postrojavao  nastavnik za fizičko. Gledao bi tad, preko ramena mog najboljeg druga, ima li lepša i zgodnija, u toj vrsti, od nje. A ona, kao i sve devojčice, kikotala se sa drugaricama i skretala pogled kadgod bi me srela. Zabacila bi svojom kosom i samo prošla pored mene. Pisao sam joj i porukice na klupi u kabinetu za istoriju, jer sam „slucajno“ sedeo na istom mestu. Ma, znala je da sam loood za njom, ali se pravila da ne zna.. Dodirnuo sam je jednom, na maturskoj večeri. Skupio sam hrabrost da je pitam da pleše samnom. Držao sam je za ruku i struk, dok smo plesali. Gledao sam u njene oči koje su zbunjeno, nevino gledale svuda okolo samo ne u mene..

Osnovna škola se završila i to je to...

     Vidim je, dakle, pre neki dan u Dunavskoj kako šeta svoje dete u sunčano jesenje popodne. Nasmeši se, ode... Gledao sam još malo za njom, dok se nije izgubila u masi šetača.

     Ćutke smo popili pivo i krenuli kući. Na putu ka svom domu razmišljao sam o njoj, još malo. Dal’je srećna..? Jel’ joj dobro? Ima li u njenom životu dovoljno ljubavi?... Ali i o tome da je i dalje tako lepa i zgodna...