War (and peace), Inc.

 War is continuation of business by other means.”

Ben Kingsley, kao Viceroy u filmu War, Inc.  

"Sve ove godine od raspada Sovjetskog Saveza mislim da je Rusija bila glavna, možda i jedina zemlja koja se zalagala za to da se na delu, a ne samo na rečima poštuje medjunarodno pravo. Mi od tada nismo priznali nijednu zemlju, nismo svoju vojsku poslali bilo kuda izvan ruskih granica, nismo otvarali vojne baze. Govorili smo o medjunarodnom pravu, o savetu bezbednosti, o OEBS-ovom završnom aktu iz Helsinkija. Naši partneri, uključujući i Veliku Britaniju, za to vreme su bili spremni da krše međunarodno pravo kada je to bilo u njihovom nacionalnom interesu: bombardovali su Irak, priznali su Kosovo. Rusija se sada ponaša isto tako."

Predsednik spoljnopolitičkog odbora ruske Dume, Konstantin Kosačov 

Eto, i u tome je razlika. Kod Amera su bar neki shvatili šta se i zašto i ko je radio loše. Pa se bune. I filmove o tome snimaju. ( Pogledajte War, Inc. Dobar je. Najbolji je, doduše, kad se Omar Šarif, kao ministar energetike Turktadžizije ili tako nešto, pojavi sa astraganskom šubarom i pink kroksicama, al i ostalo nije loše.) Ubiše se debatujući, blogujući, knjige pišući. U serijama razvlače  dileme. Eno ga Deni Krejn i Alen Šort u Bosotn Ligalu svako malo sa Širli the Liberalkom oko nečeg koplja lome.Pa se i neki političar javno pobuni. O Bil Maheru i Džon Stjuartu da ne govorim. Više.-) I uče na svojim greškama. I tuđim. Pa su spremni, kad tad, al su spremni da to i javno priznaju. Greške mislim. Par dana pre početka rata u Gruziji američki Kongres se zvanično izvinio Hispano-Amerikancima zbog rasima. (Ah ta Nesi Pelosi, nemojite mi reći da vam nisam na vreme reklaJ Juče je i san Martina Lutera Kinga postao java. Čak i ako ne postane predsednik,  nominacijom Baraka Obame za kandidata ne samo demokrate, već  je cela Amerika  udarila novi standard. Čestitke.

 A Rusi. Bilo smo dobri pa ništa. E sad ćemo i mi da budemo loši. Jebeš mi sve, da mi je neko ovu drugu izjavu proturio isto ko quote iz nekog ruskog filma, rekla bih svaka čast, ima nade. Ovako, kad dođe od predsednika spoljnopolitičkog odbora Dume, jeza. Jeza i zato  što sam se na svom nakaradnom čitajućem ruskom ubila pokušavajući bar na sajtovima neku osudu ruskog SAMOPRIZNATOG lošeg ponašanja da nađem, al ništa. A i naši ćute, iako su Rusi SAMOPRIZNALI.

Čim mi je glicin kick off, potražila sam na netu sajtove o kojima ima više o sukobima u Gruziji tokom ranih devedsetih. Lažem, otišla sam da bi detaljnije prostudirala te famozne mirovne sporazume, i obrni okreni, Rusija ih je  kršila onoliko uključujući i nedavni oružani sukob. I znate  šta sam još otkrila. 16. aprila ove godine Vladimir Putin, tada još kao predsenik Rusije, potpisao je dekret kojim se legitimišu zvanični i direktni odnosi ruske vlade i njenih tela i secesionističkih vlasti iz dve otcepljene gruzijske oblasti! Dekretom je priznata i pravan regulativa koju su secesionisti uspostavili na svojim teritorijam i još koješta. Kažu zli jezici da je Moskva u stvari sve vreme u poslednjih nekoliko godina sprovodila puzajuću aneksiju. Ništa zaštita prava i sprečavanje sukoba ko što nam sad isti i na CNN  prodaje, ništa mi ni luk jeli ni luk mirisali, onja Sakašvili nas zaskočio iz potaje u tajnosti. Oh, BTW, ko sad za Olimpijadu, gle čuda, ovo se baš poklopilo sa samitom NATO u Bukureštu. ( Pitanje je zašto je zapadna međunarodna zajednica propustila da ovu činjenicu istakne ovih dana, možda od blama što su je uopšte dopustili bez ozbiljnije reakcije, ili možda što ju je u stvari priželjkivala.)  

U svakom slučaju još jedan sloj na naslage, debele naslage krvavih etničkih sukoba na tom delu Kavkaza kroz vekove, o kojima sam se načitala ovih dana. Zamrznutih, a pre toga podgrevanih, prilično površno i nefunkcionalno za vreme Ševernadzea i Jeljcina, kojih više politički, kao simbola vremena i prirode režima i odnosa snaga, uveliko  nema. I tu se slažem ako treba i sa drugom Putinom (da se uvede u zapisnik Milićka se u nečemu složila  sa istim a pije i ruski lek) da se sve toliko promenilo da  i to treba da se promeni. Oko metoda i sredstava, daleko bilo, ne. Svaka domaćica koja drži do sebe, uostalom,  zna da je kvarljivo ako ne i otrovno ono što se više puta zamrzava i odmrzava. I evo dolazim, konačno, do onoga o čemu u ovom  postu hoću da pišem. Nego jer znate da čekam da mi ćale javi da je i on konačno shvatio zašto se sve dešava! Da je neko iz ruskog olimpijskog komiteta shvato da su staze za spust i sanaknje u Sočiju prekratke pa su o istom trošku priznali i Abhaziju u kojoj je  hvala na pitanju i dalje tinjao mir, al koja im je tu blizu da se protegnu. Preemptive par excellance. Učite se Ameri i Britanci. Onoliki trud da nas isfolirate oko WMD i opravdate svoje akcije. Čemu? Majke mi, eno i Rogozin rekao da je znao da će u maju Gruzija i Abhaziju da napadne.  Dobro, dobro, počinjem.

Ne mogu da se otmem utisku, da taman i da su sve teorije zavera tačne da je sve zbog koridora i trasa, da su za sve krivi Blackwater i slčni, da  i mi na Blakanu ’90 i ovi na Kavkazu toliko dugo, volimo da zaratimo „iz čista mira“ po etničkoj osnovi i-ili zarad nekih meni neshvatljivih iracionalnih ciljeva poput povratka stare slave, dela teritorije kojom odavno ne upravljamo i slično. I to vidim kao džepove 19. u 21. veku. I sve više gubim iluziju da su  spolja  iznuđana zajednica i nada da će vreme i poboljšanje ekonomskog standarda učiniti svoje, dovoljni da od takvih oblasti zaista načine stabilne multikulturalne –multietničke --multikonfesionalne zajednice. Bez obzira da li gledate ruske, gruzijske ili zapadne TV stanice, jedno je sasvim isto-sirotinja i beda Abhazije i Jušne Osetije koje bodu oči. A i jedni i drugi i treći su zadrti do bola oko nečega što je meni daleko od plemenitih ciljeva u 21 veku: demokratizacije, ekonomskog i socijalnog boljitka, zaštite ljudskih prava, vladavine prava,  stabilnosti društva, poboljšanja obrazovanja, zdravstvene zaštite, uključivanjau globalne ekonomske tokove...you name it. Ni Kosovo, as a whole, nije mnogo bolje.

Pa se pitam dal nije vreme da pametniji-uticajniji  popusti. Nerešeni administrativno-politički-statusni sporovi generišu novi talas etničke netolerancije ili-i se sve frustracije zbog nerešenosti tih statusa, na kraju tako kanališu. Može nekom u nekom trenutku „realnost na terenu“ da  ne bude argument u prilog, i nije argument međunarodnog prava formalno, al međunarodno pravo ume da uvaži realnost na terenu. Šta je SB i pravo veta koje neki imaju nego post WW2 realnost na terenu!'91-'99 realnost na terenu bila je nešto drugo, pa su makar i posle intervencije NATO i Co dobili rezoluciju 1244. 2008. realnost je nešto treće, nema teme koja jeste spornai velika, a tek kad su HR u pitanju da ne govorim, da SB išta može da uradi.  I šta sad. Oni u tri solitera u Mitrovici se tuku umesto da gledaju šta EU nudi o školarina i stipendija,  u Gruzji stotine izginuše, hiljde su raseljene, a mi odbijamo realnost na terenu.

I pre priznavanja od strane Rusije svima je bilo jasno da  Gruzija nikad više neće povratiti kontrolu nad Južnom Osetijom i Abhazijom. Kao što je mnogima jasno da će Sever Kosova biti izvor nestabilnosti još dugo, nešto zbog čega EU može solidno da polomi zube i rizikuje svoju reputaciju soft power koja može da deliver, bar u regionu. Gruzijske vlasti, ako im je zaista stalo do vesternizacije i priključivanju EU i NATO bi ovo morale imati u vidu. (Kao i srpske ali o tome kasnije) Ako je zaista tako, ako Sakašvilijeva žvaka o gruzijskoj posvećenosti tekovinama modernog političkog zapada nije bila samo za vanjsku upotrebu, a zli jezici tvrde da jeste, jer Gruzinima je odmah obećavao drugi prioritet na koji su oni itekeko primili ma kako on zaista bio teško ostvariv-povratak teritorijalnog integriteta i suvereniteta nad Abhazijom i JO, onda svu im sreću želim, ako oće nek pokušaju i jare i pare. Ali veliki državnici kroz istoriju postali su oni koji su donoslili teške odluke imajući u vidu dugoročne interese država-nacija, a ne oni koju su realizovali lake.

Nova realnost na terenu je i to, o čemu sam više puta ovde pisala, što je  politički zapad nezavisnost Kosova „pravdao“ nebulozama tipa bolje vam je bez njih, brže ćete u EU a ne onim zašto je počeo NATO intevenciju i zašto je u SBR 1244 izboksovao da se uvuče i Rambuje i time upgrade Rambuje do nivoa izvora međunarodnog prava, a on je predviđao i referendum, tj. open end solution. Zašto je onako eksplicinto Kontakt grupa insistirala na 3 NE, među kojima je bilo i ne podeli Kosova? Jel zbog Bosne, Makedonije  Kavkaza, multietničnosti kao takve ili....i da li se sada, imajući najnvoiji razvoj događaja u vidu, išta može post festum tu poromeniti. Zbog te promene kursa, Srbija im jeste 2006-2008 solidno pomutila planove a planira i dalje. Pitanje cene po Srbiju  druga je stvar.

 Srbija je ’99 proglašena krivom  zbog prekomerne upotrebe sile protiv albanskih separatista ( Izmene i dopune ženevske konvecije iz 1974. se odnose i na unutardržavne sukobe) a ne zato što je reagovala na oružane provkacije separatista kao što to ovde neki tvrde. Problem je kako je reagovala, sama upotreba policije nije sporna, ali je kažnjena i zbog prekomerne upotrebe sile protiv civila-masovnog kršenja HR civila, svojih građana druge nacionalnosti. Fine with me. Ja sam za R2P, njegovo ozvaničenje, ma kako ono komplikovano išlo i ma kako mnogo pobočnih radova mora još da se uradi.  Ali zapadna međunarodna zajednica je nekako od toga odustala u argumentaciji oko nezavisnosti Kosova. To što su Rusi sad ceo koncept tek nakazno interpretiali pokazujući neskriven cinizam prema nečem  humanom, mada moralno vrlo komplikovanom-problem kolateralnih šteta i toga ko donosi odluke u svetu u kome očito svima koncept zaštite i masovnog kršenja HR nije isti-- posebna je tema.

Ostaje i dalje pitanje visine kazne Srbiji i kad se ona izriče. U Srbiji je posle petooktobarskih promena donekle sa pravom rasla frustracija što se nove demokratske snage kažnjavaju za nešto što je počinio prethodni režim. Što se mene tiče, kad je počeo da liči na stari i kad je počeo istim argumentima da  brani Kosovo, izgbiuo je moje razumevanje. No, i podela Kosova bila bi dovoljna  kazna i opomena za ubuduće. Pri tome mi to izgleda i kao održivije rešenje od ovog sada.  Celo Kosovo će kao da da primer za multikulturalni suživot? Cela Gruzija nam ga je davala ovih petnaestak godina? Da se ne laženo, etnička slika je već ionako solidno promenjena, i prepoznavanje te realnosti na terenu ne bi bila „legitimizacija“ etničkih inženjeringa i čišćenja ako bi se paralelno razvijali mehanizmi R2P da se to ubuduće sprečava brže efikasnije i sa većim konsenzusom, već pre svega potez sprečavanja novih. Kad ih već ne zanimaju goodies 21. veka, koje nemaju svi na svetu priliku da relativno lako dobiju time što su komšije EU i mogu biti uključeni u proces pridruživanja ili vrlo nesebičnu politiku prema susedima,  nije li bolje sve zainteresovne strane pustiti da ižive svoje retro snove, pa onda očekivati da će, kad su jednom to skinuli sa dnevnog reda, možda obratiti pažnju da žive u 21 veku, blizu političkog zapada na kome vladaju neke nove vrednosti.

A Bosna i Makedonija? No risk no fun. Ako EU, NATO i Vašington nemaju dovoljno soft power da Dodika koji formalno poštuje Dejton drže pod kontrolom, onda se ziasta i postavlja pitanje koliko su evro-atlantske integracije, ne samo kao bezbednosno-finansijski primamljiva stvar što je već slučaj Gruzije kompromitovao, već kao ideološka odrednica uopšte primamljivi u Bosni, pa time i održivi. Ili sami ljuljaju još jedan frozen conflict u svom dvorištu. BTW, ni Rusija do sada  nije baš otvarala pitanje RS,  uglavnom je potezala paralele Gruzija-Kosovo.

Makedonija je još lakši slučaj. U ne baš širokom asortimanu nenasilnih i indirektnih opcija reakcije i izražavanja negodovanja zbog najnovijeg ponašanja Rusije, ubrzani prijem Makedonije u NATO i otvaranje pregovora sa EU su retke a realtivno lako ostvarljive opcije, koje ujedno Makedoniju očvršćuju u sadašnjim granicama.  Makedonija, ako u njenoj vlasti  ima političke zrelosti, može u NATO da uđe i pod starim imenom. A ako NATO baš i hoće malo da se protegne, možda nije loše za početak da prišafi Grčku koja obstruira prijem, ili Turskoj koja mora svaki put da istakne  da koristi novo ustavno ime Makedonije u NATO dokumentima, nabijajući Grčkoj prst u oko. Ima i ionih u okviru zapadnog komentatorskog korpusa koji ionako tvrde  da se Grčka malo zaigrala količinom trgovine oružijem i smaostalnim cevovodnim aranžmanima sa Rusima i da bi ovo rešenje bilo i opomena za Grčku, te da se i tu malo zastane i pogleda šta se tačno dešava.

Kosovo? Problem sa činjenicom da su Kosovo priznale neke zemlje, u slučaju da na neki način do predloga podele dođe i da on bude prihvaćen, mogao bi se prevazići pakovanjem odluke  u formu „ sporazumne korekcije granica“.  Kako da podela  bude prihvaćena od strane Kosovara, ako npr Srbija, Rusija i ostatak MZ na to pristanu? Mislim da se adekvatnim utcajem na kosovske lidere taj problem lako može rešiti. Kosovski Albanci? Koliko ih je i kad će i pod kojim uslovima ikad nastupiti na Olimpijadama, ako se ova neodlučnost sveta, a oće, oko njihovog statusa nastavi. U ostalom, ne verujem i da su oni nesvesni realnosti na terenu. Ko će ih takve i u EU i NATO, sa frozen konfliktom u sebi,  onako iskreno da se pitam?

Da li bi podela Kosova i Grzije bili zavedeni kao „još jedna pobeda“ Rusije?  Pa šta i da bude tako, ako će to doneti mir i stabilnost na Balkan i Kavkaz ( bar u jedan  njegov delo.) Na duge staze, Rusija gubi mogućnost da stiska neuralgične tačke i izmišlja opravdanja da se buni protiv stranih uticaja u svom dvorištu. Bar jednom njegovom delu. Čisti odnosi sa Gruzijom i Srbijom su upravo to.

 Belorusija i Ukrajna  su uvek, ionako, zbog svoje veličine i etničke slike i-ili nuklearnog arsenala  bile druge priče. Teško da se neko zaista može plašiti negativnih konsekvenci ovakvog rešenja za Gruziju i Srbiju  koje su dosta manje i „nebitnije“.

 Ko bi trebao da predloži ovako nešto- 2 u 1 rešenje ( osim Milićke:) Meni nije jasno i za koji k...Srbija isteruje mak na konac sa Stalnim sudom pravde, ako neće nešto REALNO I OSTVARIVO za uzvrat. Taman i da nam presude u našu korist, nit će neko da otprizna Kosovo, nit je odluka suda obavezujuća, nit ćemo ga mi „povratiti“. Jedino što ćemo za uzvrat dobiti, ako već nema nekog skrivenog plana tipa zahteva za podelu, a za to nam sad prilike jedino u stvari idu na ruku, jeste pogoršanje odnosa sa EU. Ili je ideja samo zaista da pokažemo da smo bili u pravu i da Kosovo ostane nezavisno.  Meni se čini da bi ideja podele Kosova mogla lako da dobije veliku većinu u Srbiji.

Kada? Italijanski ministar  inostranih poslova Franko Fratini predložio je  da se u novembru sazove konferencija o Kavkazu koja bi bila održana u Rimu, a na koju bi pored Gruzija i Rusije bili pozvani da učestvuju NATO, Ujedinjene nacije, Evropska unija i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. Pa možda da se uvalimo?

Serbia as a part of  the solution instead of  the  problem, wow, how 21st century  is that!