Predstave subotom uveče

PS Ovo je post  o knjizi Predstave subotom uveče autora  Muzafera Čaušija, (kome piše da je radio i ko politički tehničar!, nemam pojma šta je to al oću i ja) samo što ne bih ja  bila  ja kad ne bih napisala  intro od pola sata. U atačmentu su, zahvaljujući ljubaznosti autora i tri priče iz knjige po mom izboru  koje vam toplo preporučujem: Bosna expresom, Ambasadori i Bodovna lista. Pročitajte i naslovnu priču, mene je podsetila na Once Upon Time in America;) i onog klinca što je pojeo kolač.

Kad god treba da dobijem grip ili nešto slično, ja se odbijem od nes kafe, i to mi je odmah znak da će nešto da me obori. Čim mi se posle par dana konačno pripije kafa, znam da sam na putu da ozdravim. 

 Kad god sam pod stresom ja jedem ko luda. Celog života zavidim onima koji prestanu da jedu kad su pod stresom.  A  pretežno sam pod stresom.  To mi je skoro pa normalna životna okolnost. Plus sam i žrtva  svih globalističko/imperijalističko/konzumerističkih stereotipa, pa  sam manje više,  na dijeti od januara 65. Čitam  ovde na sajtu da žena provede desetak godina u proseku na dijeti. Po toj računici ja na grbači već nosim četiri sretnice čiji sam  prosek ja izvukla. Kad smo kod tih kalkulacija, nekad se pitam koliko bih kg imala, a ponekad i da li bih uopšte postojala, kad bi mi se oduzelo svo salce i ostalo u šta je otišao  sav sladoled koji sam  u životu pojela. Jednom sam imala živu debatu  sa pokojnim premijerom oko toga da li ćemo mršaviti dva puta brže ako budemo držali dve dijete istovrmeno. Okolina nije shvatila zazanje, al ja ću tih par minuta neformalnosti i intimnosti pamtiti dugo.  

Ima perioda i kad mi se na Adu ne ide. I kad mi se muzika ne sluša. Ne često, ali naiđu.  Sa čitanjem je, dočim, stvar različita. Volim da čitam više  nego i da pišem, što znam da će nekima ovde biti teško da poveruju. Čitam i kad sam potopuno OK i kad sam u totalnom autu. Na sreću, još nisam, i nadam se da neću, doći u situaciju ili fazu da neću imati volju da čitam. Šta, to je već druga priča.  Trešerka sam živa ponekad, al umem i da ubodem. I da mi se svidi ono što se hvali ili preporučuje, ili da nađem ono što meni prija, što mi odvuče pažnju, preseli me, natera me da posle razmišljam o stvarima i situacijama o kojima možda i ne bih. Neretko  mi se svidi  išto javnost popljuje.  

Selidbu sam preživela  zahvlajujući Miliću, blogu, ali  i  Džonatanu Frenženu i Kormaku Mekartiju i dobrom mi starom Daglasu Koplandu i još nekima. Otkrih lika Chad Kultgena i knjigu mu The Average American Male. Lotta fun.  I dok sam preturala  parlalelno po kutijama sa zimskim stvatrima, drndalicama iz dečijih soba,  foto albumima i kesama sa nerazvijenim filmovima ( ima li perioda kad ste više švorc nego posle godišnjih odmora i post bračnih porodičnih putovanja?) prebirala sam i po  The Tales of American Life-edited and introduced by Paul Auster ( In association with NPRs Weekend All Things Considered), majke mi, ko što neki naprave pauzu pa zapale.

Nekako mi istovrmeno padne pod ruku i knjižica- zbirka priča,  Predstave subotom uveče ulcinjskog autora Muzafera Čaušija. Mali tiraž, nisam sigurna i dal može da se kupi u Beogradu.  Za sada bar. Šta da vam kažem, stukla sam  je a da nisam ni po Nirvanu ( porodičnu naravno) trknula do dragstora. Baš mi je sela. Defintivno mi je hit Selidbe 08! U sred ovog haosa od neverending storija zvanog otpakivanje, dok sam prebrojavala koliko sam  se puta do sad selila. U Tuzli dva puta, iz Tuzle u Jajce, prvo tamo vamo u neki tranzicioni stan gde su moji otišli, pa u novu veliku gajbu. Pre toga kod ćaleta u Cavtat, gde je radio, tamo vamo. Pa tri puta po Bgd dok se nismo uselili u kuću od moje prababe. Pa onda serija osamostaljivanja od Mirijeva, VIA NBG i Voždovac, back to Mirijevo, pa,...Dorćol više puta sad već, sa još jednim brejkom na NBG. Spominjem ovo jer su priče u knjizi i o životu u malom gradu, primorskom, a imala sam  par sezona odrastanja i u Cavtatu, i o odlascima na studije u veće gradove, o povratcima, o susretima i kratkim vezama ljudi iz velegradova i tih malih mesta, baš me je nekako udarilo. Pa još kad baja napiše da je DJ u nekom disku tri puta pustio Paloma Blanku! Uh, hotel Epidaurus u Cavtatu mi se odma ukazao! To je ono gde idete pre nego odrastete ( cc 15) i osvojite Albatros i Croatiu. A the Taliban ionako ne kapiraju kad sister i ja same padnemo u sevdah na Plaomu koju smo, između ostalog, narezale na CD za njih i koji se zove muzika koju smo nas sve slušale kad smo bile ko oni!  

Priče idu pitko, sa blagom ironijom i lepim humorom. Napisana na živahnom  Crnogorskom, whatever, puna divnih meni nepoznatih reči i termina o nazivima riba i ribarskih alata! I pored njih, Muzaferov  jezik odlično  rauzmem i odmah poželim da ponovo vidim Adu Bojanu, Veliku plažu i Kamen Mali i Skojevsku ulicu,  i Banja Luku kad već vodopada u Jajcu  više nema. Muzafer, inače,  piše i na Albanskom. Pisala sam vam već o knjizi Twins Falmurija Koha e Shegas, al taj prevod na "naše jezike" plus Engleski je još pending. Juče sam držala predavanje skupini mladih iz Srbije i sa Kosova, u okviru odličnog projekta  Youth Dialogue Preogramme (pisaću o tome detaljnije uskoro)  i vidim da  učesnici malo znaju o contemporary  kulturnim dešavanjima jedni drugih.  A pomoglo bi dijalogu, čini mi se. A dijalog nam je preko potreban. 

No, ovo dalje nije prikaz knjige iz te perspektive. Uopšte ne.  Meni su skoro sve  Muzaferove priče odmah stvarale slike, vrlo žive  slike  u glavi. Omiljena mi je, možda, ona o klincu koji čeka Politikin Zabavnik, i kome je ta jedna trafika i sve oko nje priličan centar kulturno-informativnog života! Ja sam svoju u Tuzli, falabogu, mogla da nadgledam sa terase! Podsetile su me priče i da se seksaju i debeli i mršavi i neskockani a ne samo  ribe iz VOGUE i baje iz Premijer lige. Poturiću je bratu Savi čim je uzmem natrag od Dejana Stankovića.

 Podsetile su me na nedostižne i težedostižne frajere iz Cavtata. „Ambasadori u belom“, kako sebe u knjizi zovu  konobari iz odvratnih ogromnih socijalističkih hotela u Ulcinju! I sad kad gledam Strahinjića Bana i devedesetih dok sam  još gurala kolica, sećala sam ih se kao vrednih i pravih frajera, i kunem vam se, brat Sava ima da odradi svoju turu u Sunsestu ili Staroj Hercegovini vrlo skoro. A ne da mu uzor budu oni što su bembare poštenim radom stekli za pola sata.

Odmotao mi se film i o sličnostima i razlikama turista koji su dolazili u Ulcinj i Cavtat.  I o nekim svojim rečima koje nisam  rekla i gestovima koje nisam uradila.... A trebala sam. Da li sam?  

Odjednom sam se našla na kraju, tužna što nema još,  a da nisam ni  provalila da su priče jednog momenta skrenule ka starenju, ka srednjem dobu, ka podvlačenju crta. Ka pecanju. Ka životu u malom gradu. Ka onome gde sam i ja sad.

  Često sam se raspravljala o terminima laka književnost i lake note. I o blokbasterima.  Šta je pa Mocart! Muzika miliona. Volela ja big time rane radove Mome Kapora. Jedva čekam koncer Hulija Iglesijasa. Meni je veća umetnost ubosti zu žicu, nego neku  tržišno-kulturološku nišu. Zato mi se, između ostalog, nije svideo uvod za knjigu koju je napisao A.  Nikolaidis, koga ponekad, inače, rado čitam. Kao da joj je „pravdao“ tu lakoću koju je, u stvari, vrlo teško postići. Teba znati.  

Šta ti je blog! Milina. Direktno novinarstvo-direktno sve. Nisam književni kritičar a mogu i imam gde da pišem o knjizi koja mi se svidela. A imam  i kome.  Zahvaljujući ljubaznosti autora, evo vam kačim tri priče po mom izboru. Uživajte i vi. A ja polako da gledam gde ćemo na more. Atkins ili sautbic ili UN..pitanje je sad.

 Hm, šta da pustim.....A dal sam ja nekom bila trojka....    Ma, krivo je moreeee

Još vas nisam dotukla? O More, Moreeee

samo još da nadjem i Drugi način i Stari grad

ne znam kako vi al ja se ludo provodim;)