Пад подршке ЕУ у Србији и пад подршке Русији. Једни сувише близу, други сувише далеко. И једни и други Србији мало дају и сувише траже. Ни без једних ни без других не можемо. И једни и други могу без нас, али ни једни ни други нас не испуштају. Пад подршке и овима и онима. Волели себе или мрзели себе, јер и ту изнутра је уграђен раскол, Србији остаје само Србија?
Да ли је ово 1914? Да ли је ово 1941? Да ли је ово 2022?
Искрено, небитно је која је година. Ради се - очигледно - погледати историју, емпирију - о једном константном и постојаном процесу, кога никаква воља ове или оне генерације српског народа не може битно ни трајно изменити. Да одмах предупредим: не ради се о вољи у смислу да ова половина људи, данашњих, треба да се окане својих предрасуда и разних идеолошких и културолошких заведености, те да се дадне на ону, "праву страну", где већ стоји она половина људи - и обратно - те ће се ствари намах средити или макар јасно стратешки одредити... Није могуће. Буквално. Не можете одраслу трешњу претворити у одраслу дуњу. Горе поменута расплоћеност је уграђена у нашу основну структуру и ни једна генерација појединачно је не може изменити или поправити у неком датом историјском моменту. Чак и ако једна генерација свим силама то покуша, и накратко успе, појављује се нека законитост која већ у следећем кризном историјском моменту логику правде и слику историјских прилика поставља на супротну страну. И ... у тим изменама околности ми хтели-не хтели остајемо на граници. Ово, где ми ко зна колико векова стојимо, место је судара најнезамисливије великих тектонских плоча. Како то да је овде уопште нешто опстало толико (ко зна колико) векова (мислим на нас као народ)?! Свет је перманентно располућен, а ми смо перманентно постојани на овом месту. Свет повремено из располућености метаморфозира у свет сагласја, развоја и напретка, а ми под инерцијом његових претходних дезинтегративних дешавања остајемо да дубоко у себи одржавамо располућеност тог укупног света. Прође неко време и, таман кад се ми пресаберемо и коначно спојимо оба дела себе у какву-такву целину и кренемо да функционишемо, ето опет света, који се раздире, преполовљује се и тим својим посвађаним половинама опет на себе насрће - али неизоставно (и) преко нас, који смо раздирању најмање склони. Тај процес се толико равномерно понавља, да више није питање да ли се и како он понавља, већ шта ћемо ми овде и како уопште трајемо овде, у титрајућој граници два непомирљива, сударајућа света. То након толико еона више не може бити случајан пад листа на баш ту и ту тачку и тренутан боравак на тој тачки, јер тај лист није одвејан, него је и даље, боље рећи одвајкада, на истом месту. На месту крајње неподесном за живот. То је онда нешто друго, што "надилази тему" . То је ствар феноменологије (која, узгред, можда наговештава део одговора на питање, да ли је могућ или немногућ наш избор ове или оне стране света), феноменологије која се више не односи на саме историјске догађаје, већ на нешто много интригантније - на својство онога ко је (упркос свему) баш ту.
Дакле, која је година сада?