Тек што се мало слегла брекситска прашина и Британија (али не и Србија) добила нову владу, дошли су немири у Луjзијани, па четрнаестојулски масакр у Ници и неуспели пуч у Турској, наставак протеста "Не да(ви)мо Београд" и коначно, вест над вестима, т.ј. отварање поглавља у приступним преговорима са ЕУ.
У свему томе, долазак двојице гвантанамских заробљеника у Србију није имао онај одјек који заслужује. Вест је објављена у штуром облику, углавном илустрована фотографијама јеменског држављанина Мансура Ахмеда Сада ел Дајфија и Таџика Махамадија Давлатова, али без много других детаља, и тамо где је било коментара читалаца, често су ова двојица су означавани као 'терористи', а било је и неразумевања да ли ће они бити у Србији и даље у некој установи затвореног типа или на слободи.
Када је притворски центар у америчкој поморској бази у Гвантанамском заливу примио прве заробљенике/притворенике у јануару 2002, четири месеца након рушења њујоршких кула, Доналд Рамсфелд, тадашњи амерички секретар за одбрану, га је представио као место где ће бити затворени најопаснији терористи који ће ту бити саслушавани и којима ће потом бити суђено за ратне злочине.
Оно што је Гвантанамо у ствари постао је место неограниченог притвора без суђења.
До сада је укупно у гвантанамској бази било заточено 779 заробљеника. И неправницима је био од почетка очигледан њихов проблематични статус: са једне стране је Гвантанамо био ван америчке правне јурисдикције, а са друге, Бушова адмистрација била је недвосмислена у тврдњи да заробљеници не уживају никакву заштиту по Женевској конвенцији.
Заробљенике су наводно заробили Американци у Авганистану, али се током година полако сазнавало да их је много купљено за 5000 долара од пакистанских и авганистанских ловаца на главе, као што је био случај са Аделом Нуријем кинеским ујгурским дисидентом. (У Гвантанаму је било око 20 Ујгура избеглица, ослобођених тек 2008, иако је веома рано постало јасно да су затворени без разлога).
У Гвантанаму је такође, супротно међународном праву, било заточено и двадесетак малолетника.
Средином 2004, отприлике две и по године након затварања, тројица младих британских држављана, ухваћених у Авганистану, ослобођени су из Гвантанама. Сва тројица из места Типтона, постали су познати као "типтонска тројка". Они су у интервјуима говорили о третману заробљеника у Гвантанаму, да су шамарани, шутирани, ударани, лишавани сна, да су им без пристанка даване инјекције, да су им рутински претраживане телесне шупљине, да су фотографисани голи, да су им стављане капуљаче на главу и да су изложени разним сексуалним и верским понижењима, да им је прећено, да су ментално болесни заробљеници батинани, да је један заробљеник од батинања због покушаја самоубиства остао са трајним оштећењем мозга, да је једном заробљеник видео видео-снимак других затвореника са капуљачама који су натерани да содомишу један другог, да су чувари бацали Куране затвореницима у клозетске шоље,...
Крајем 2004. процурео је тајни извештај Међународног комитета Црвеног крста у коме су инспектори изнели праксу понижавања, затварања у самице, излагања екстремној буци и екстремним температурама итд. и закључили да се ради о облицима мучења. Америчка влада је одбила овај извештај Црвеног крста.
У време скандала са злостављањем затвореника у Абу Граибу, такође 2004, управнинца тог логора, бригадни генерал Џенис Капрински је рекла да јој је речено са више инстанце да поступа са затвореницима као са псима, као што се ради у Гвантанаму.
Генерално, употреба мучења у Гвантанаму је детаљно документована, али ма како нељудски третман заробљеника био упечатљив, већ је проблематична сама чињеница да су држани у затвору без судске одлуке, а и без статуса ратног заробљеника који гарантује неку заштиту.
Тек средином 2006, након судског процеса "Хамдан против Рамсфелда" на коме досуђено да заробљеници уживају извесну минималну заштиту на основу Члана 3. Женевске конвенције, Министарство одбране је циркулисало интерни меморандум по коме се поштује минимум права заробљеника, а у складу са Чланом 3.
Током предизборне кампање 2008, Обама је рекао да је Гвантанамо тужна страница америчке историје и обећао затварање 2009, што је и поновио када је постао председник. У децембру 2009, Обама је формално затварио Гвантанамо, али без одређеног рока.
Иначе, почетком 2009, седам година од довођења првих затвореника, Сузан Крофорд која је постављена да надгледа праксе коришћене у Гвантанаму и војна суђања заробљеницима, постала је први службеник Бушове адмистрације који је признао да су у Гвантанаму коришћене методе мучења.
На крају се показало да је само око 25 затвореника (отприлике један у тридесет) имало везе за Ал Каидом. Гвантанамо, као начин борбе против тероризма је глобално проказан и озлоглашен и коначно, после свих одуговлачења и контроверзи, стварно затварање је изгледа на видику.
Сада два бивша затвореника стижу из Гвантанама у Србију где треба да присилно живе. Вучић је пожурио да објасни је све по Уставу. Како? Српски закон је сасвим прецизан када се ради о лишавању слободе, затворској казни, слободи након одлслужења казне итд. Након ослобађања, бивши затвореници су слободни људи, који могу бирати где иду, али је очигледно да невољници из Гвантама не долазе у Србију као слободни, а не долазе ни у српски затвор.
У Британији као потписници Конвенције Уједињених нација против мучења, случај "типтонске тројке" је покренуо бројне дискусије, и међу правницима, и у широј јавности, између осталог, о инфомацијама добијених мучењем затвореника у иностранству, о поузданости таквих информација и њиховој употребљивости у судским процесима пред британским судовима.
У Србији влада мук, без обзира што се сада, са једне стране, крше се српски Устав и закони (уосталом, "не можемо се држати закона као пијан плота"), а са друге, такође јасно, крше се људска права двојице људи. Примајући бивше затворенике из Гвантанама, Србија имплицитно пристаје на цео један незаконити систем заробљавања и тортуре. Ипак, то није довољно да проговоре судије Уставног суда, професори уставног и грађанског права, адвокати, борци за људска права и грађанске слободе, Хелсиншки одбор, ЈУКОМ – Комитет правника за људска права или макар неки српски Банкси.